Zamislite subotu u malom vojvođanskom selu. Park miriše na vrelo ulje, kvasac i šećer u prahu. Stariji meštani dovode unuke, žene u keceljama mesi testo, a deca trče između stolova. To nije samo još jedna manifestacija – to je osma Krofnijada u Iđošu, koju organizuje Udruženje žena „Iđoš“ uz podršku Mesne zajednice i Grada Kikinde. Ispečeno je i podeljeno preko hiljadu krofni, a ekipe iz šest mesta – Novi Kozarci, Nakovo, Padej, Srpski Krstur, Novo Miloševo i sam Iđoš – nadmetale su se u čuvanju onog starinskog recepta koji polako, ali sigurno, nestaje iz domaćinstava.
Tradicija koja se ne mesi samo od brašna
Iđoš je selo koje, kao i mnoga u Vojvodini, broji sve manje stanovnika. Ali kad se u parku zamesi testo i zagreje ulje, park oživi. Krofnijada nije samo gastronomska manifestacija – to je način da se stari recepti prenesu na mlađe generacije, da se žene iz okolnih sela povežu i razmene iskustva. Marijana Mirkov, članica Gradskog veća Kikinde, nije krila zadovoljstvo: „Grad sa zadovoljstvom podržava ovakve manifestacije jer su one najlepši dokaz da naše seoske sredine čuvaju svoj identitet, običaje i tradiciju“, poručila je Mirkov, ističući da su udruženja žena stub takvog rada u selima.
Ove žene ne rade samo da bi nahranile posetioce. One rade da bi sačuvale nešto što se ne može kupiti – sećanje na bake koje su znale tačno koliko kvasca treba, na ruke koje su osećale testo. Svaka ekipa ima svoju malu tajnu u mešenju i pripremi testa. Neki stavljaju više jaja, drugi manje kvasca, treći dodaju malo ruma ili vanile. Rezultat je uvek isti – krofne koje se jedu još tople, posute šećerom u prahu.
Naš glavni cilj kada smo pokretali ’Krofnijadu’ bio je da od zaborava sačuvamo one prave, starinske recepte koje su koristile naše bake. Radeći zajedno sa mladima i ugošćujući žene iz okolnih mesta, mi ovaj zanat i ljubav prema tradiciji prenosimo na mlađe naraštaje. — Biljana Đurđulov, predsednica Udruženja žena „Iđoš“
Šest ekipa, hiljadu krofni i jedan duh
Na osmom izdanju Krofnijade učestvovalo je šest ekipa. Domaćini iz Iđoša, zatim ekipe iz Novih Kozaraca, Nakova, Padeja, Srpskog Krstura i Novog Miloševa. Nije bilo prodaje – sve je bilo besplatno, kao i tradicija. Uz krofne, služila se i domaća limunada, a u parku su se čuli smeh i razgovori na srpskom, mađarskom, bunjevačkom. Iđoš je na jedan dan postao mesto gde se susreću generacije.
Marijana Mirkov je naglasila da ovakvi događaji oživljavaju sela i čuvaju kulturno nasleđe. Njeno prisustvo na manifestaciji nije bilo formalno – došla je da proba, da razgovara sa ženama i da vidi kako Grad Kikinda može dodatno da podrži ovakve inicijative. „Pored toga što se lepo druže i okupljaju goste iz čitavog okruga, ovakvi događaji čuvaju naše kulturno nasleđe i oživljavaju sela, što je od izuzetnog značaja za celu lokalnu zajednicu“, izjavila je Mirkov.
Krofnijada kao model oživljavanja sela
Ovakve manifestacije su više od lepog druženja. U vreme kada se selo prazni, a mladi odlaze u gradove, ovakvi događaji su jedan od retkih načina da se zajednica okupi i da se tradicija prenese. Udruženja žena u Vojvodini su decenijama unazad stub očuvanja kulturnog identiteta – one kuvaju, peku, vezuju, i kroz te aktivnosti drže selo na okupu.
Sa stanovišta poljoprivrede, ovakve manifestacije imaju i praktičan značaj. Krofne se prave od brašna, jaja, mleka, ulja – osnovnih proizvoda koje lokalni poljoprivrednici proizvode. Kada udruženja žena organizuju Krofnijadu, one indirektno promovišu i domaće proizvode, podstiču potrošnju lokalnog, i stvaraju tržište za male proizvođače. U vreme kada je uvozna hrana sve prisutnija, ovo je važan signal.
Marijana Mirkov je istakla da Grad Kikinda sa zadovoljstvom podržava ovakve manifestacije. To nije samo politička izjava – za gradove i opštine, ulaganje u seoske manifestacije je ulaganje u socijalni kapital. Za relativno mali novac, dobija se očuvan identitet, povezivanje generacija, i borba protiv depopulacije.
Šta ovo znači za poljoprivredu Srbije
Pitanje je šta jedna Krofnijada ima sa poljoprivredom. Ima, i to mnogo. Srpsko selo ne može da opstane samo na proizvodnji – potrebna je i zajednica, kultura, tradicija. Kada se žene iz udruženja okupe i prave krofne, one istovremeno čuvaju recepte i jačaju socijalne veze. A to je ono što selo čini mestom u kome se vredi vraćati.
Biljana Đurđulov je to najbolje sročila: „Svaka ekipa ima svoju malu tajnu u mešenju i pripremi testa, ali je najvažnije da se kroz miris toplih krofni očuva duh našeg sela.“ Duh sela – to je ono što se ne može kupiti, što se ne može uvoziti, i što se ne može izgubiti dok god postoje ovakve žene.
Dok god bude udruženja poput „Iđoša“, dok god bude ovakvih manifestacija, srpsko selo ima šansu. Ne samo da preživi, nego i da živi – sa mirisom krofni, smehom i tajnama koje se prenose sa bake na unuku.
Izvor: Agro TV, 17. avgust 2026.
💬 0 komentara