Zamislite da vam je celogodišnji rad u voćnjaku uništen za jednu noć. Osećaj bespomoćnosti kada znate ko je napadač, a ne možete ništa – jer je zaštićen zakonom. Meštani tarskih sela Rače, Rastišta i Jagoštice već godinama žive sa tim strahom. Samo u poslednjem slučaju, šteta je procenjena na 177.000 dinara, ali put do nadoknade vodi kroz birokratsku proceduru koja ume da potraje više od godine.
Problem je utoliko veći što je mrki medved trajno zaštićena vrsta. Oštećeni domaćini, osim materijalnog gubitka, moraju da prolaze kroz uviđaj, procenu veštaka i papirologiju sa Ministarstvom zaštite životne sredine. Dok čekaju, medved se vraća. I lomi ponovo.
Kad zaštićena vrsta postane noćna mora
Na papiru, suživot sa zaštićenim vrstama zvuči lepo i civilizovano. U praksi, za čoveka koji obrađuje zemlju na obroncima Tare, to je svakodnevna borba sa zakonskim paradoksom. Medved ne poznaje granice parcela, ograde su mu često samo prepreka koju lako savlada, a posledice su slomljena stabla, uništen rod, izgubljeni prihod.
U Rastištu, u zaseoku Topalovići, medved je nedavno ušao u propisno ograđeni voćnjak Milorada Mandića. Tom prilikom polomio je i oštetio šesnaest stabala trešnje i kruške. Na četiri trešnje i jednom stablu kruške šteta je totalna – biljke su neupotrebljive. Na ostalim stablima oštećenja su procentualna, ali i ona znače umanjen rod i dodatne troškove sanacije.
Sličan scenario odigrao se i u Jagoštici, u zaseoku Matići. Medved je u zasadu Marka Tomića polomio ili oštetio petnaest stabala šljive. I njegov voćnjak bio je ograđen. I on je podneo zahtev za nadoknadu. Pitanje je samo – koliko će čekati.
Procedura koja traje duže od sezone
Kad medved napravi štetu, prvi korak je prijava Nacionalnom parku „Tara“. Službenik izlazi na teren, sačinjava zapisnik, potom poljoprivredni veštak procenjuje iznos štete. U Mandićevom slučaju, ukupna procena iznosi oko 177.000 dinara. Zatim se zahtev šalje Ministarstvu zaštite životne sredine.
„Ovo nije prvi put. Pre dve godine medved mi je probio ogradu i uništio deo voćnjaka. Tada nisam tražio nadoknadu – sam sam posekao oštećena stabla i zasadio nove sadnice. Sada sam rešio da probam zvaničnim putem, ali već sada vidim da će procedura trajati” — kaže Milorad Mandić, voćar iz Rastišta.
Problem je što ovakvih slučajeva ima sve više. Svake godine, sa porastom populacije medveda na području Tare, raste i broj upada u voćnjake i pčelinjake. Iako se u konkretnim slučajevima radi o voćnjacima, pčelari sa ovog područja godinama upozoravaju da su im košnice posebno ugrožene u proleće, kada medvedi traže lako dostupnu hranu. Jedan upad može uništiti desetak košnica, što je gubitak od nekoliko stotina hiljada dinara.
Administrativni lavirint koji lomi i najčvršću volju
Meštani tarskih sela suočeni su sa dodatnim problemom – svakodnevnim obilaskom imanja. Strah od novog upada ne jenjava, a poverenje u sistem nadoknade polako nestaje. Procedura od uviđaja do isplate može da potraje mesecima, a neretko i godinama. Za to vreme, čovek mora da sanira štetu, obnavlja zasad ili kupuje nove košnice – iz sopstvenog džepa.
Istovremeno, medved je zaštićen. Ne sme da se ubije, ne sme da se povredi, ne sme da se proteruje. Jedino što preostaje jeste pasivna zaštita – električni pastiri, jače ograde, repelenti. Ali sve to košta, a državnih subvencija za preventivne mere nema dovoljno.
Šta ovo govori o poljoprivrednoj politici Srbije?
Evo gde dolazimo do suštine. Država je kroz zakon zaštitila vrstu, što je pohvalno sa stanovišta biološke raznovrsnosti. Ali nije obezbedila efikasan mehanizam nadoknade štete za one koji snose posledice te zaštite. Seljak ostaje na cedilu: izgubio je rod, izgubio je vreme, a nadoknada je neizvesna.
Ako pogledamo širu sliku – poljoprivrednici u Srbiji su navikli da se snalaze. Ali ovo nije pitanje snalažljivosti. Ovo je pitanje sistemske nepravde. Zakon štiti medveda, a čoveka koji od zemlje živi prepušta administraciji. Dokle god se štete budu merile stotinama hiljada dinara, a nadoknada bude trajala mesecima – priča o suživotu ostaće samo lepa reč na papiru.
Jedino rešenje nije u ukidanju zaštite medveda, već u bržoj proceduri i većem iznosu nadoknade. I preventiva – subvencije za električne pastire, jače ograde, edukacija. Sve ostalo je, nažalost, samo puko prebacivanje odgovornosti na onoga ko je najmanje kriv – čoveka na terenu.
Izvor: Agro TV, 19. avgust 2026.
💬 0 komentara