Zamislite da sedite na rudniku zlata, ali ne možete da uvedete mašinu jer je sve iseckano na sitne delove. To je precizan opis stanja u kojem se nalazi naše poljoprivredno zemljište danas. Imamo bogatstvo koje nam zavide od Nemačke do Kine, ali ga tretiramo kao da nam je privremeno pozajmljeno. Prema najnovijim podacima, Srbija raspolaže sa više od četiri miliona hektara, što zvuči impresivno dok ne čujete drugu stranu medalje. Problem nije u količini, već u tome što je ta silna zemlja rasparčana na čak devetnaest miliona parcela.
Zašto nam treba nova strategija baš sada
Ovi podaci nisu samo suva statistika iz Republičkog zavoda za statistiku, već dijagnoza stanja u kojem se nalazi svaki treći domaćin na selu. Kontekst je jasan jer se nalazimo u godini kada se priprema nova Strategija razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2026. do 2034. godine. Vlada treba da usvoji ovaj dokument kao glavni alat za oporavak sektora koji decenijama tapka u mestu. Istorijski gledano, oduvek smo bili agrarna zemlja, ali nikada nismo uspeli da tu tradiciju pretvorimo u modernu industriju. Razlog leži upravo u usitnjenosti poseda koja koči svaki pokušaj ozbiljnije modernizacije i ulaganja.
Dok mi brinemo kako da spojimo dve njive, svet gleda kako da nahrani milijarde uz minimalne troškove. Naša prednost je ogromna ako se pravilno iskoristi, ali trenutno deluje kao uspavana lepotica. Na jednog stanovnika Srbije dolazi oko 0,52 hektara obradivog zemljišta, dok svetski prosek iznosi svega 0,19 hektara. To znači da imamo tri puta više resursa po glavi stanovnika od globalnog proseka, što je retka privilegija. Uporedite to sa Kinom gde na svakog stanovnika dolazi između osam i deset ari, ili Japanom sa svega tri ara. Čak ni razvijene evropske zemlje nemaju znatno povoljniju situaciju, jer se u Velikoj Britaniji i Holandiji obradive površine po stanovniku kreću između osam i 15 ari.
Gde nestaje potencijal u brojkama
Iza ovih poređenja krije se realnost sa terena koja diktira cenu proizvodnje hrane i konkurentnost na tržištu. Na raspolaganju je 4.073.703 hektara poljoprivrednog zemljišta, ali se aktivno koristi 3.257.100 hektara što pokazuje da deo resursa miruje. Na tim površinama posluje više od pola miliona gazdinstava, tačnije 508.365, što govori o rasutosti snaga. Od tog broja, čak 506.323 čine porodična gazdinstva, dok su samo 2.042 pravna lica i preduzetnici koji mogu da planiraju dugoročno. Stočarstvom se danas bavi 313.495 gazdinstava i proizvođača, što pokazuje da je ovaj sektor i dalje stub domaćeg agrara uprkos izazovima.
Više od tri miliona hektara obrađene zemlje podeljeno je na čak 19 miliona parcela, što je brojka koja zaustavlja dah. Ova usitnjenost ozbiljno otežava modernizaciju proizvodnje, primenu savremene mehanizacije i povećanje produktivnosti po jedinici površine. Stručnjaci zato ovu oblast često opisuju kao najveću fabriku pod otvorenim nebom, ali i fabriku čiji je proizvodni potencijal daleko od iskorišćenog. Država je za agrarni budžet u 2026. godini opredelila oko 150 milijardi dinara, odnosno 7,2 odsto ukupnog budžeta Srbije. Deo stručne javnosti smatra da sama visina izdvajanja neće biti dovoljna ukoliko se sredstva ne usmere na rešavanje ključnih strukturnih problema.
Jedan od primera kako su se menjale vrednosti vidi se kroz podatke o prodaji državnih oranica i privatnih njiva. Zemljište koje je nekada prodavano po ceni između 150 i 200 evra po hektaru danas pojedini vlasnici procenjuju i na oko 20.000 evra.
Imamo fabriku pod otvorenim nebom, ali joj nedostaje krov i organizacija da bi postala prava industrija — Analitičar iz sektora agrarne politike
Novac nije lek za strukturne bolesti
Ovde dolazimo do suštine problema koji muči porodična gazdinstva decenijama i koči ih u razvoju. Samo ubrizgavanje novca u sistem bez rešavanja pitanja vlasništva i organizacije je kao lečenje simptoma a ignorisanje bolesti. Srbija svoju komparativnu prednost može pretvoriti u ozbiljan razvojni potencijal, ali samo uz drugačiji pristup proizvodnji i organizaciji tržišta. Jedan od prvih koraka jeste intenzivnije ulaganje u održivu poljoprivredu koja poštuje ekologiju. To podrazumeva edukaciju proizvođača o organskoj proizvodnji, pravilnoj rotaciji useva i racionalnijoj upotrebi hemijskih sredstava.
Digitalni sistemi za praćenje useva, satelitski nadzor i pametna mehanizacija mogli bi da povećaju prinose, a istovremeno smanje troškove proizvodnje. Važnu ulogu ima i razvoj lokalnih tržišta koja su često zapostavljena u velikim planovima. Direktna prodaja domaćih proizvoda omogućava proizvođačima da ostvare veću zaradu, dok potrošači dobijaju svežiju robu bez posrednika. Poseban značaj imaju pijace, kojih u Srbiji ima oko 10.000, kao i više od 5.000 lokalnih manifestacija posvećenih promociji hrane i pića. Veliki prostor postoji i za nova ulaganja kroz poreske olakšice i subvencije za udruživanje.
Posebno se izdvajaju voćarstvo, koje se prostire na oko 196.000 hektara, zatim povrtarstvo i stočarstvo kao tradicionalne grane. Tokom 2024. godine Srbija je izvezla poljoprivredno-prehrambene proizvode u vrednosti od 5,1 milijardi evra, dok je uvoz iznosio 3,9 milijardi. To znači da je ostvaren suficit od oko 1,2 milijarde, što potvrđuje da poljoprivreda i dalje predstavlja jednog od najznačajnijih izvoznika u zemlji. Za dugoročan razvoj, međutim, nije dovoljno samo povećati proizvodnju bez brige o budućnosti. Neophodno je očuvati prirodne resurse, pre svega vodu koja postaje skuplja od nafte. Ulaganja u sisteme za navodnjavanje i racionalno upravljanje vodnim resursima smatraju se jednim od ključnih preduslova za stabilnije prinose.
Posebna pažnja usmerava se i na zadružno organizovanje proizvođača koje je kod nas često formalno. U Srbiji danas postoji oko 5.000 zadruga, od kojih je približno 3.000 poljoprivrednih, ali malo njih funkcioniše kako treba. Udruživanjem proizvođači mogu lakše da nabave savremenu mehanizaciju, zajednički nastupe na tržištu i smanje troškove proizvodnje.
Sejin zaključak: Zemlja je zlato, ali organizacija je ključ
Gledajući ove brojke, jasno je da nam ne fali resursa, već fali hrabrosti da se suočimo sa nasleđem i promenama. Devetnaest miliona parcela je broj koji govori o podeli imovine kroz generacije, ali i o nemogućnosti da se stvori krupniji posed koji može da konkuriše. Budžet od 150 milijardi dinara je ozbiljan novac, ali ako ode na gašenje požara umesto na prevenciju, naredna strategija će biti pisana istim slovima. Poljoprivreda je jedini sektor gde imamo suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, ali to ne sme biti alibi za stagnaciju i zadovoljstvo prosekom.
Ako ne rešimo pitanje usitnjenosti i navodnjavanja, ostaćemo zemlja koja ima tri puta više zemlje po stanovniku od sveta, a uvoziće hranu koju može sama da proizvede.
Izvor: AgroSmart, 4. septembar 2026.
💬 0 komentara