Dok naši ljudi još uvek mere subvencije po hektaru i gledaju u tabelu, stari kontinent je već prešao na drugu stranu. Fiskalni savet Republike Srbije nedavno je poslao jasnu poruku da kopiranje Brisela nije dovoljno. Moramo razumeti proces, a ne samo rezultat. Ovo nije igra brojeva, već pitanje opstanka na tržištu koje ne prašta greške.
Istorijski put od viškova hrane do zaštite prirode
Zajednička poljoprivredna politika nije nastala preko noći kao gotov recept za uspeh. Formalno je postavljena Rimskim ugovorom hiljadu devet stotina pedeset sedme godine, ali je počela da funkcioniše tek 1962. godine. U početku je cilj bio jednostavan i životan – povećati proizvodnju hrane nakon ratnih nestašica i stabilizovati tržišta. Država je intervenisala da bi održala određenu cenu, štiteći evropsku proizvodnju od jeftinog uvoza kroz carinske mere i izvozne subvencije. Takav model je u početku dao rezultate, ali je vremenom proizveo novi problem koji je pretio da sruši sistem iznutra.
Sa rastom viškova rasli su i troškovi za budžet, pa je tokom osamdesetih godina prošlog veka postalo jasno da je sistem preskup. Pojavile su se ogromne količine viškova hrane, posebno mleka, šećera i žitarica, što je stvaralo ozbiljne tržišne poremećaje. Evropa je shvatila da ne može beskonačno plaćati za nešto što niko ne jede, pa je morala da krene u duboke reforme. Danas izgled ZPP-a nije unapred osmišljen savršen model, već rezultat višedecenijskih promena i prilagođavanja novim okolnostima.
Ključne reforme koje su menjale pravila isplate
Veliki zaokret dogodio se 1992. godine takozvanom Makšarijevom reformom kada je EU počela da smanjuje klasičnu podršku cenama. Deo izgubljenog prihoda poljoprivrednicima nadoknađivan je direktnim plaćanjima, čime je počeo prelazak na model gde država direktno podržava prihod proizvođača. Sledeća velika promena stigla je 2000. godine Agendom 2000, kada je uvedena dvostubna struktura ZPP-a koja je razdvojila direktna plaćanja od ruralnog razvoja. Time je evropska agrarna politika počela da izlazi iz okvira koji poljoprivredu posmatra prvenstveno kroz proizvodnju hrane.
Još jedan veliki zaokret dogodio se 2003. godine Fišlerovom reformom kada je podrška u velikoj meri odvojena od same proizvodnje. Poljoprivrednik više nije morao da bude plaćen prvenstveno na osnovu broja grla ili količine proizvedenog mleka, već su uvedena plaćanja nezavisna od trenutnih proizvodnih odluka. Direktna plaćanja počela su da budu uslovljena poštovanjem standarda u oblasti zaštite životne sredine i dobrobiti životinja. Posle 2013. godine zaštita životne sredine postaje još izraženiji deo ZPP-a kroz uvedeno ozelenjavanje i povezivanje plaćanja sa očuvanjem trajnih travnjaka.
Najnovija reforma, koja se primenjuje od 2023. godine, dodatno je učvrstila ovu logiku kroz nacionalne strateške planove i obavezne eko-šeme. Veća pažnja usmerena je na mala i srednja gazdinstva, mlade poljoprivrednike i otpornost ruralnih područja. Današnja ZPP počiva na tri glavna bloka, gde centralno mesto ima BISS ili osnovna dohodovna podrška po hektaru koja zavisi od prihvatljive površine. Tu su i CRISS programi kojima se podrška preusmerava ka prvim hektarima, kao i posebne šeme koje plaćaju poljoprivredne prakse korisne za klimu.
Za Srbiju je važnije razumeti način na koji je evropski sistem reformisan nego pokušavati da se on jednostavno preslika — Fiskalni savet Republike Srbije
Šta ovo znači za srpskog poljoprivrednika danas
Prema analizi Fiskalnog saveta, današnja ZPP je mnogo više politika podrške dohotku i javnim dobrima nego politika povećanja same količine proizvodnje. Ovo je ključna poruka za naše donosioce odluka koji često menjaju uredbe bez jasnog dugoročnog plana. Poljoprivrednik ne dobija podršku samo zato što proizvodi hranu, već i zbog koristi koje njegova delatnost donosi društvu, poput očuvanja zemljišta, vode i biodiverziteta. Naši proizvođači moraju biti svesni da se svet udaljio od plaćanja za količinu ka podršci dohotku uz ispunjavanje određenih društvenih standarda.
Ako pogledate naše analize o subvencijama, videćete da kod nas još uvek dominira razmišljanje iz devedesetih godina. Evropa je shvatila da tržište ne može biti jedini regulator kada su u pitanju javna dobra poput čiste vode i zdravog zemljišta. Prelazak sa modela u kojem država interveniše da bi održala određenu cenu na model u kojem država direktno podržava prihod poljoprivrednika je neizbežan proces. Drugi plan više ne mogu da budu stavljeni investicije, konkurentnost i modernizacija, jer bez toga nema opstanka na jedinstvenom tržištu.
Ovakav sistem zahteva od našeg ministarstva da prestane sa gašenjem požara i krene u izgradnju stabilnog okvira. Potrebno je razumeti da direktna plaćanja predstavljaju osnovu dohodovne stabilnosti poljoprivrednika, ali su u velikoj meri odvojena od proizvodnje. Eko-šeme postale su obavezni deo sistema, što znači da će i naši farmeri morati da uče nove prakse ako žele da budu konkurentni. Fokus na mlade poljoprivrednike i klimatske ciljeve nije moda, već nužnost za opstanak sela u narednim decenijama.
Bez razumevanja procesa nema napretka u agraru
Dok se domaći sistem često menja od uredbe do uredbe, evropska politika razvijala se kroz višegodišnje budžetske periode i političke dogovore. Naša greška bi bila da pokušamo da preslikamo trenutni trenutak evropske politike bez razumevanja puta kojim su oni došli do toga. Fiskalni savet Republike Srbije ukazuje da ZPP nije nastala kao unapred osmišljen i savršen model, već kroz budžetske pritiske i političke sukobe. Moramo naučiti da čitamo između redova evropskih dokumenata i prilagodimo ih realnosti srpskog sela, a ne samo da prevodimo propise.
Ako vas zanima kako se ovo odražava na ruralni razvoj, jasno je da bez jakog drugog stuba nema budućnosti. Investicije i diversifikacija ruralne ekonomije moraju postati jednako važne kao i sama proizvodnja hrane. Vreme je da shvatimo da poljoprivreda nije samo industrija hrane, već upravljanje resursima koji pripadaju svima nama. Bez toga, sve subvencije su samo kratkoročna pomoć koja ne rešava strukturne probleme.
Na kraju, ostaje nam da vidimo hoće li naši političari imati sluha za ovakve analize ili ćemo i dalje voziti bicikl dok Evropa vozi automobil. Lekcija je jasna – stabilnost sistema vredi više od povremenih visokih subvencija koje nestanu sa promenom vlasti. Poljoprivrednici nisu samo proizvođači, oni su čuvari zemljišta i klime, i tako ih treba tretirati u svakom zakonu. Ako to ne shvatimo na vreme, ostaćemo zaglavljeni u prošlosti dok nam konkurencija odmiče u budućnost.
Izvor: Biznis.rs, 6. septembra 2026.
💬 0 komentara