Sa područja Durmitora do Pljevalja, septembar je uvek bio mesec kada se selo sprema za zimski sanak — broji se stoka, slaže seno, pune se bistijerne. Ove 2026. godine, međutim, taj ritual liči više na popis gubitaka nego na pripremu za zimu. Stočari sa severa Crne Gore suočavaju se sa dvostrukim udarcem koji nema nikakve veze sa nekom dramatičnom elementarnom nepogodom — nebo je jednostavno odlučilo da ne padne kiša mesecima, a tržište je odlučilo da cenu jagnjadi zamrzne tačno tamo gde je bila prošle godine. Rezultat je formula za iseljavanje koja se ponavlja iz sezone u sezonu, samo sa sve manje ljudi koji imaju snage da je gledaju.
Kad se nebo zatvori, a ministarstvo ne otvori uši
Suša na severu Crne Gore nije tema od juče, ali jeste tema koja je godinama klizila niz prioritete državne administracije dok nije postala nezaobilazna. Pašnjaci su ove sezone dali upola manje zelene mase nego lani, a bunari i izvori presušuju brže nego što stočari stižu da obnove zalihe vode za stada. Raniji otkup grla postaje nužnost, a ne poslovna odluka — nemaš čime da prehraniš ovcu, moraš da je prodaš.
Pozadina je jasna: stočarstvo na ovom području nikada nije bilo industrija u pravom smislu, već način života porodica koje su generacijama znale koliko košta kilogram jagnjetine i koliko vredi trud od proleća do jeseni. Kada se u taj račun ubaci suša, računica se potpuno raspada. Pa ipak, ono što nervira proizvođače nije samo nebo nad Durmitorom — nervira ih ponašanje države koja je trebalo da reaguje preventivno, a reaguje samo kad slika postane politički neugodna.
Četiri evra i sedamdeset — i tačka
Brojke su uvek najbolji uvod u ono što političari ne vole da izgovore naglas. Prošle godine jagnjad se na severu Crne Gore otkupljivala po 4,70 evra po kilogramu, i to je bila polazna osnova za sve planove stočara za narednu sezonu. Ove godine očekivao se rast na oko pet evra — ne zato što su proizvođači halapljivi, nego zato što je svaki input poskupeo, od stočne hrane do goriva za traktor. Umesto toga, cena je ostala zamrznuta na istom nivou.
Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vladimir Joković potvrdio je da cena ostaje nepromenjena i najavio da će se ove godine otkupiti oko 20.000 jagnjadi u saradnji sa lokalnim industrijama. Upis tržišnih viškova je završen, roba je prijavljena, papiri su sređeni. Sve izgleda uredno — dok ne počnete da čitate između redova.
Mi smo zadovoljni tom cenom, ali nas je uništio uvoz sa strane, gde su ljudi na crno uvozili jagnjad — stočar sa severa Crne Gore za RTCG
Izjava koja teško pada na stomak svakom proizvođaču u regionu. Jer ko god je gledao ovce po planinskim pašnjacima zna da iza te rečenice stoje čitave porodice koje su ostale bez zarade iako su uradile sve kako treba.
Uvozni lobi koji ne miruje
Tu dolazimo do drugog, podmuklijeg problema. Stočari iz pljevaljskog i žabljačkog kraja tvrde da je prošla sezona bila opterećena uvozom jagnjadi koji je legalnim kanalima, ali i onim koji to nisu, obarao cenu domaćem proizvodu upravo u momentu kada je trebalo da se proda. Ministar Joković je najavio pojačane kontrole u pograničnim područjima i obećao da će obići svaku tačku gde postoji sumnja u nepravilnosti.
Njegovo uverenje da ove godine neće biti problema jer su svi proizvođači prijavili viškove zvuči optimistično, ali istorija uvoza u regionu uči nas da se papirne prijave i stvarnost na terenu retko poklapaju. Domaća jagnjad koja ne prođe iste veterinarske i proizvodne kontrole kao ona sa strane lako gubi trku sa jeftinijom robom koja je stigla bez istih troškova. Dok god ta neravnoteža postoji, svaka najava kontrola je samo još jedan sastanak u kancelariji.
Šta crnogorska muka znači za srpskog seljaka
Priča iz susedstva nije vest za razonodu — to je ogledalo u kome se srpski stočari jasno vide. Mehanizmi koji guše jagnjad na severu Crne Gore identični su onima koji već godinama pritiskaju proizvođače u centralnoj i zapadnoj Srbiji. Nelojalna konkurencija iz uvoza, zamrznute otkupne cene u godinama kada troškovi rastu, i država koja obećava kontrole na granicama koje nikada nisu sasvim efikasne.
Zamislite gazdinstvo koje je za ovu godinu planiralo jagnjad po ceni od pet evra, a dobije 4,70. Razlika od trideset centi po kilogramu, na hiljadu kilograma, znači trista evra manje u budžetu. Za gradske priče to je kafanski račun. Za porodicu u brdskom selu to je kupovina zimnice, školski pribor za decu ili popravka traktora koji ne može da sačeka. Zamrzavanje cene u uslovima suše nije ekonomska mera — to je tiho priznanje države da seljaka drži za poslednju kariku u lancu koja nema gde da ode.
Suša je prirodna nepogoda, nepredvidiva i nemilosrdna. Tržišni uslovi su, međutim, ljudska tvorevina. Svaka vlada u regionu bira da li će zaštititi domaćeg proizvođača ili dozvoliti da ga pojede jeftinija roba sa strane. Crnogorski stočari su jasno rekli šta žele: regulisan otkup i zatvorene kanale za nelegalni uvoz. Obećanja su data. Sad ostaje da se vidi ko će prvi prekršiti dogovor, država ili uvozni lobi.
Poljoprivreda ne trpi polovična rešenja, a stočarstvo trpi najmanje od svega. Dok god se cena ne pomera sa prošlogodišnjeg nivoa u godini kada je nebo ostalo prazno, svaki otkup je samo kupovina vremena — ne za tržište, nego za iseljavanje.
Izvor: Agro TV, 8. septembar 2026.
💬 0 komentara