Dok mi u redakciji svakodnevno primamo pozive poljoprivrednika koji se muče sa izvozom robe ili cenom đubriva, retko ko govori o onome što ostaje iza nas kada traktor stane. Miris nekontrolisanih deponija i zagađene vode u ruralnim sredinama postao je tihi ubica kvaliteta života na selu. Upravo tu, gde se gradski asfalt završava, ministarka zaštite životne sredine u tehničkom mandatu Sara Pavkov pokušava da napravi prekretnicu potpisivanjem dvadeset novih ugovora vrednih stotine miliona dinara.
Ekološki dug koji se mora vratiti
Problemi sa otpadom i otpadnim vodama u Srbiji nisu nastali juče, ali se njihovo rešavanje godinama odlagalo zarad drugih, politički isplativijih projekata. Evropska unija jasno stavlja do znanja da bez rešenog komunalnog infrastrukturnog pitanja nema ozbiljnog napretka u pregovorima, a to direktno utiče i na poljoprivrednu proizvodnju. Zagađena voda ne pravi razliku između gradskog vodovoda i seoskog bunara kojim se navodnjavaju njive. Ministarstvo zaštite životne sredine svesno je da je vreme za kozmetičke popravke prošlo i da su potrebni sistemski zahvati. Ova najava dolazi u trenutku kada se poljoprivrednici sve više suočavaju sa zahtevima za sertifikaciju proizvodnje, gde je ekološki otisak gazdinstva postao merljiva stavka. Bez čiste vode i uređenog zemljišta, izvoz na zahtevna tržišta postaje gotovo nemoguća misija za naše proizvođače.
Gde i kako se troše 794 miliona dinara
Kroz dva javna poziva u 2026. godini, Ministarstvo je lokalnim samoupravama dodelilo je ukupno 794 miliona dinara za sufinansiranje projekata izgradnje i uređenja sistema za upravljanje otpadom i otpadnim vodama. Ovaj drugi konkurs, vredan 445 miliona dinara, obuhvata dvadeset lokalnih samouprava širom Srbije, od velikih gradova do malih opština na periferiji. Sredstva su namenski vezana za projekte izgradnje ili rekonstrukcije postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, opremanja reciklažnih dvorišta, kao i nabavku specijalizovane opreme i vozila.
Na listi dobitnika nalaze se Ražanj, Dimitrovgrad, Vršac, Veliko Gradište, Kragujevac, Sombor, Trgovište, Gornji Milanovac, Doljevac, Kula, Obrenovac, Arilje, Bela Palanka, Trstenik, Kruševac, Gadžin Han, Preševo, Brus, Bosilegrad i Vlasotince. Pavkov je naglasila da su po prvi put u opštinama gde nema izgrađenih sistema upravljanja otpadnim vodama podržali projekte tretmana otpadnih voda u individualnim domaćinstvima. Ovo je ključna informacija za naše čitaoce jer većina poljoprivrednih gazdinstava funkcioniše upravo kao individualna domaćinstva van gradskih zona.
Posebno sam ponosna jer smo po prvi put u opštinama gde nema izgrađenih sistema upravljanja otpadnim vodama podržali projekte tretmana otpadnih voda u individualnim domaćinstvima — Sara Pavkov, ministarka zaštite životne sredine
Ministarka je dodala da iz godine u godinu unapređuju konkurse prateći tehnološke novine, kako bi konstantno podizali zaštitu životne sredine na viši nivo i građanima pružili kvalitet života koji zaslužuju. Za njih nema malih i velikih opština kada je reč o zaštiti životne sredine, jer svaka lokalna samouprava i svi građani imaju podjednake uslove i važnost. Zajedničkim ekološkim projektima nastavlja se zelena transformacija Srbije, unapređuje nivo zaštite životne sredine i podiže kvalitet života građana.
Šta ovo znači za poljoprivrednika na terenu
Kada se skinu zvanične košulje i zatvore vrata ministarstva, ostaje pitanje kako će ovih 794 miliona dinara izgledati u praksi. Za poljoprivrednu proizvodnju, rešavanje otpadnih voda nije samo pitanje higijene, već direktno pitanje bezbednosti useva i stoke. Ako se voda iz individualnih domaćinstava ne tretira pravilno, ona završava u zemljištu ili obližnjim potocima koji se često koriste za navodnjavanje. Podrška za individualna domaćinstva je korak u pravom smeru, ali implementacija je uvek najteži deo priče. Poljoprivrednici su navikli da obećanja ostaju na papiru, dok se bageri ne pojave na njivi.
Potrebno je pratiti da li će ova sredstva biti dovoljna za kvalitetna postrojenja koja mogu da izdrže opterećenje ruralnih sredina. Često se dešava da se oprema nabavi, ali da nestane novca za održavanje ili obuku kadrova koji će njome upravljati. Reciklažna dvorišta su korisna, ali samo ako postoji sistem odvoženja otpada koji funkcioniše redovno, a ne samo kada stigne inspekcija. Takođe, pitanje je kako će se ovo odraziti na troškove domaćinstava, jer svaki sistem zahteva određeno učešće ili buduće održavanje koje košta. Zelena transformacija Srbije zvuči lepo u saopštenjima, ali na terenu ona znači disciplinu i ulaganja koja mnoga domaćinstva teško podnose bez ozbiljne subvencije. Ako Ministarstvo misli ozbiljno, moraće da prati ove projekte i nakon potpisivanja ugovora, što je retkost u našoj administrativnoj praksi. Kvalitet života građana se ne podiže brojem potpisanih ugovora, već brojem funkcionalnih postrojenja koja rade pet godina nakon puštanja u rad.
Na kraju dana, vest o potpisivanju ugovora je samo početak jednog dugog puta koji vodi do čistije vode i uređenijeg sela. Kao neko ko godinama prati agrarnu politiku, mogu reći da je dobra volja prisutna, ali da đavo uvek leži u detaljima izvršenja. Poljoprivrednici će ove projekte suditi ne po tonerima potrošenim na ugovore, već po tome da li će im deca moći bezbedno da se kupaju u lokalnoj reci za pet godina. Prava mera uspeha nije svečana ceremonija, već trajna promena na terenu koja omogućava održivu proizvodnju hrane i zdraviju sredinu za život svih nas koji zavisimo od zemlje.
Izvor: Agro TV, 11. septembar 2026.
💬 0 komentara