Dok se kod nas overavaju kupoprodajni ugovori za njive ljudima koji u životu nisu držali motiku, u Varšavi svaki hektar čuvaju kao državnu tajnu. Poljska je podigla nevidljivi zid oko svoje zemlje, štiteći nacionalni interes rigoroznim zakonima koji datiraju još iz 2003. godine. Vest iz septembra 2026. godine potvrđuje da oni ne odustaju od kontrole, uprkos svim pritiscima slobodnog evropskog tržišta. Ovo nije samo administracija, već svest da je hrana poluga moći koju ne smeš prepustiti slučaju.
Gde nestaju hektari u srcu evropske ravnice
Poljska raspolaže sa oko 15,4 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, što čini približno polovinu ukupne površine cele zemlje. Ipak, taj resurs nestaje zabrinjavajućom brzinom, jer je ukupna površina danas za oko 3,5 miliona hektara manja nego početkom ovog veka. Oko 11,5 miliona hektara koristi se za ratarstvo, dok se značajan deo vodi kao trajni pašnjak, ali svaki izgubljeni metar kvadratni tamo se tretira kao nacionalna šteta.
Ovakav pristup nije nastao preko noći, već je rezultat duboke svesti da je oranica strateški resurs važniji od nafte. Istorijski okvir pokazuje da su zemlje koje su liberalizovale tržište zemljišta često izgubile kontrolu nad sopstvenom proizvodnjom hrane. Poljski model tako pokušava da uspostavi ravnotežu između slobodnog tržišta nekretnina i zaštite poljoprivrednog zemljišta kao temelja opstanka. Kod nas se o ovome priča u kafanama, a kod njih to piše u zakonima koji se primenjuju.
Ko sme da kupi parcelu i koliko to košta
Cena zemljišta dodatno objašnjava zbog čega je tržište predmet posebne pažnje, jer su iznosi postali nedostižni za prosečnog čoveka. Prosečna cena najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Poljskoj tokom 2024. godine bila je gotovo 20.000 evra po hektaru, dok je u najskupljim regionima na severu i u centralnom delu zemlje dostizala oko 28.500 evra po hektaru. Tokom 2024. godine zabeleženo je oko 148.000 transakcija poljoprivrednim zemljištem, što je činilo približno 60 odsto svih prodaja neizgrađenog zemljišta.
Međutim, zemljište ne može jednostavno da kupi bilo ko, jer zakon pravi jasnu razliku između malih i velikih posednika. Za parcele površine do 0,3 hektara pravila su znatno blaža, što omogućava običnim građanima da obezbede okućnicu. Kod zemljišta između 0,3 i jednog hektara KOWR, državna agencija nadležna za poljoprivredno zemljište, ima pravo preče kupovine. To znači da, nakon što se kupac i prodavac dogovore o ceni, KOWR može da kupi parcelu pod istim uslovima.
Za zemljište veće od jednog hektara uslovi postaju mnogo stroži i tu počinje prava birokratska borba. Kupac mora da ima status priznatog poljoprivrednika, odgovarajuće poljoprivredno obrazovanje ili kvalifikacije, da ne poseduje ili ne zakupljuje više od 300 hektara i da živi na području na kojem se parcela nalazi. Takođe, od njega se traži najmanje pet godina iskustva u upravljanju poljoprivrednim zemljištem.
Za zemlju koja ima više od 15 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, ali je od početka veka izgubila nekoliko miliona hektara, pitanje ko može da kupuje oranice očigledno nije samo pitanje tržišta nekretnina
Tu nije kraj uslovima, jer kupljena parcela mora da nastavi da se koristi za poljoprivrednu proizvodnju, odnosno da zadrži svoju prethodnu namenu. Zakonski gledano, kupac ne mora nužno da bude poljski državljanin, ali kombinacija uslova koje mora da ispuni aktivni poljoprivrednik čini kupovinu većih parcela veoma teškom za zainteresovane iz drugih zemalja Evropske unije. Strani kupac može da zatraži izuzeće od pojedinih ograničenja od KOWR-a, ali se takvi zahtevi u praksi veoma retko odobravaju.
Šta Srbija može da nauči od poljskog modela
Ovakav sistem štiti domaće proizvođače od velikog kapitala koji bi zemlju tretirao samo kao finansijsku imovinu. Kod nas se često dešava da zemlju kupuju ljudi bez ikakve veze sa poljoprivredom, samo da bi je ostavili neobrađenu ili čekali promenu namene. Poljska je shvatila da ako dozvoliš da zemlja postane roba na berzi, gubiš kontrolu nad sopstvenom hranom.
Za poljoprivrednike u Srbiji ovo je lekcija koja bi trebalo da zvuči kao alarm. Naša zemlja nema luksuz da gubi hektare kao Poljska, a kamoli da dozvoli strancima da kupuju bez kontrole dok domaći ljudi odustaju od proizvodnje. Rigorozni uslovi u Poljskoj možda deluju kao prepreka, ali su zapravo filter koji osigurava da zemlja ostane u rukama onih koji znaju da je obrađuju. Mi smo dozvolili da investitori gaze naše njive, a oni su napravili bedem.
Zemlja nije akcija na berzi već osnov opstanka
Na kraju, sve se svodi na to da li tretiramo njivu kao mesto za rad ili kao špekulantsku priliku. Poljski zakon iz 2003. godine i dalje stoji kao bedem protiv nekontrolisane prodaje, iako su cene skočile na gotovo 20.000 evra po hektaru. Dokle god postoji volja da se državna agencija umeša u promet, zemlja neće otići u ruke onih koji je neće obraditi.
Ako ne počnemo da čuvamo svoje hektare kao najvredniji resurs, ostaćemo bez temelja na kojem stojimo. Jednog dana ćemo se probuditi kao gosti na svojoj zemlji, a tada će biti kasno za zakone.
Izvor: Agro TV, 12. septembar 2026.
💬 0 comments