Prve kapi kiše koje su natopile vojvođansku crnicu delovale su kao blagoslov za umorne pčelare oko Pančeva. Posle godina sušne neizvesnosti, činilo se da se priroda napokon smilovala na one koji brinu o košnicama. Taj dah optimizma, međutim, trajao je kratko, jer se već sada guši pod gustim dimom Deliblatske peščare. Dok cvetovi nude poslednju šansu, agrarna praksa i elementarne nepogode rade protiv proizvođača najzdravije namirnice na našim prostorima.
Prividni povratak u normalnost nakon sušnih godina
Sezona 2026. godine donela je ono što su proizvođači u Južnom Banatu najviše priželjkivali, a to je stabilnost vremenskih uslova tokom kritičnog perioda cvetanja. Prethodne godine bile su obeležene ekstremnim sušama koje su desetkovale medonosnu vegetaciju i ostavljale pčelinja društva bez osnovnih izvora hrane. Ove godine, dovoljna količina padavina omogućila je da voćne vrste i uljana repica razviju pun potencijal što je rezultiralo prvim značajnijim prinosima. Ovaj prividni povratak u normalnost dao je proizvođačima snagu da nastave posao uprkos svemu što ih je čekalo. Svesni su da svaka izgubljena godina u pčelarstvu znači višegodišnji napor da se broj društava vrati na staro. Ipak, agrarna stvarnost retko dozvoljava dugotrajan mir na terenu bez novih izazova.
Vatrena stihija i hemijski otrov kao nova realnost
Samo kada su pčelari počeli da broje tegle meda iz ranih paša, vest o katastrofalnom požaru u Deliblatskoj peščari ohladila je svaki entuzijazam. Vatra je progutala ogroman deo šume i dragocenih pčelinjih pašnjaka koji su decenijama služili kao rezervat za kasnije leto i jesen. Gubitak ove površine nije samo estetska šteta za prirodu, već direktna ekonomska pretnja za svaku košnicu u okolini Pančeva koja je računala na tu ispašu. Pored iznenadne nepogode, tu je i tihi ubica koji radi svakodnevno nevidljiv oku prosečnog prolaznika.
Vojkan Milutinović, pčelar iz Pančeva, upozorava da se sve veća upotreba pesticida i drugih toksičnih materija u poljoprivredi pokazala se kao jedan od glavnih uzroka drastičnog smanjenja broja pčela. Polja se štite po svaku cenu, a cena se plaća kroz uginuća pčelinjih zajednica koja često prolaze neprimećeno u zvaničnoj statistici. Ono što najviše zabrinjava jeste poređenje prinosa koji govori više o stanju ekosistema nego bilo koji naučni izveštaj.
Nekada smo imali prinose i preko sto kilograma po košnici, a danas je uspeh ako izvučemo dvadeset do trideset kilograma — Vojkan Milutinović, pčelar iz Pančeva
Ovakav pad produktivnosti nije samo brojka u dnevniku pčelara, već znak da nešto fundamentalno ne valja u načinu na koji tretiramo zemlju i one koji je oprašuju. Da stvar bude gora, nestajanje autohtonih, lokalnih vrsta pčela primoralo je proizvođače na korak koji govori o ozbiljnosti krize. Pčelari su sada prinuđeni da uvoze matice iz inostranstva kako bi uopšte održali svoja društva u životu jer domaći genetski materijal više ne može da parira uslovima. Trenutno, najveći izazov za pčelare u Južnom Banatu predstavlja izražena suša koja je usledila nakon prolećnih kiša. U nedostatku drugih medonosnih biljaka, jedina nada im je ostala ambrozija koja cveta kasnije. Iako je ovaj korov poznat kao snažan alergen za ljude i glavni neprijatelj za one koji pate od sezonskih alergija, za pčele predstavlja ključan izvor hrane.
Sistemski problem srpske poljoprivrede ogleda se u košnicama
Ova situacija u Južnom Banatu nije izolovan slučaj, već ogledalo onoga što se dešava u celokupnom srpskom agraru gde se kratkoročni prinosi stavljaju ispred dugoročne održivosti. Kada pčelar mora da se nada korovu da bi preživeo zimu, to znači da smo izgubili kontrolu nad plodoredom i zaštitom bilja u potpunosti. Hemizacija poljoprivrede donela je veće prinose useva, ali je cena toga degradacija ekosistema koji više ne može da podrži oprašivače bez kojih ti usevi dugoročno ne mogu ni da postoje. To je začarani krug iz kojeg se teško izlazi bez radikalnih promena u politici zaštite bilja.
Poljoprivrednici moraju da shvate da su pčele saveznici, a ne kolateralna šteta u procesu proizvodnje hrane na njivama. Ako nastavimo ovim tempom, uvoz matica će postati trajno stanje, a domaći med luksuz koji retko ko može da priušti sebi na trpezi. Država i struka moraju hitno da reše pitanje regulative oko upotrebe sredstava za zaštitu bilja u vreme cvetanja useva. Svaka odložena reakcija znači još jednu izgubljenu generaciju pčela i nepovratan gubitak biodiverziteta koji se ne može nadoknaditi novcem.
Opstanak kao najveći izazov za budućnost
Dok se pčelari nadaju da će ambrozija ublažiti posledice suše, ostaje otvoreno pitanje kako će se dugoročno izboriti sa sve većim ekološkim pretnjama koje ugrožavaju opstanak pčelarstva u ovom delu Vojvodine. Optimizam iz proleća sada je zamenjen oprezom, jer znaju da priroda lako daje, ali još lakše oduzima kada je narušimo ljudskim delovanjem. Na kraju, sve se svodi na to da li ćemo kao društvo prepoznati vrednost onoga što imamo pre nego što nestane zauvek. Pčele ne traže mnogo, samo čist vazduh, zdravu pašu i malo razumevanja, a zauzvrat nam daju sve što je potrebno za život. Ako ih izgubimo, nema te hemije koja može da zameni njihov rad, i tada će svaka tegla meda postati spomenik na vreme kada smo imali, a nismo čuvali.
Izvor: Agro TV, 13. septembar 2026.
💬 0 comments