Komšije kreću u setvu sa ozbiljnom podrškom dok mi još uvek kalkulišemo troškove

Dok naši proizvođači još uvek prebiraju po džepovima i kalkulišu da li se isplati sejati pšenicu po ovim cenama repromaterijala, komšije preko granice donose konkretne odluke. Vlada Hrvatske je sredinom septembra 2026. godine stavila na sto ozbiljan paket podrške vredan ukupno 30 miliona evra. Nije reč o najavama ili nacrtima zakona koji će se čekati mesecima, već o usvojenim merama koje odmah ulaze u proceduru. Poljoprivreda i ribarstvo dobijaju injekciju stabilnosti tačno u trenutku kada su im najpotrebnije, pred početak najvažnijeg proizvodnog ciklusa u godini.

Zašto je pomoć stigla baš sada

Kalendar poljoprivrednih radova ne trpi kašnjenje, a sredina septembra je onaj kritični trenutak kada se lomi volja za jesenju setvu. Uvoz đubriva i energenata je tokom prethodnih godina napravio haos u računici svakog gazdinstva, od Slavonije do Vojvodine. Hrvatska je prepoznala da bez državne intervencije postoji realan rizik od smanjenja površina pod strninama. Cilj nije samo socijalni, već strateški.

Održavanje nivoa domaće proizvodnje hrane postalo je pitanje nacionalne bezbednosti, a ne samo ekonomske kategorije. Kada tome dodate nepovoljne tržišne uslove i sve učestalije klimatske ekstreme, postaje jasno zašto Zagreb nije čekao kraj godine da reaguje. Svaki dan kašnjenja u ovom periodu znači manji rod iduće godine, a to je luksuz koji niko u regionu ne sme sebi da priušti.

Kako su raspoređena sredstva

Od ukupnog kolača vrednog 30 miliona evra, najveći deo ide na zemlju. Za ovogodišnju jesenju setvu namenjeno je 10 miliona evra. Ova sredstva nisu raspoređena nasumično, već gađaju ključne kulture koje čine osnovu prehrambene stabilnosti regiona. Podrška je namenjena proizvođačima pšenice, ječma, ovsa, tritikalea, raži, grahorica, spelte, stočnog graška i uljane repice.

Spisak je obiman i pokriva i ratarske i krmne kulture, što govori o tome da se vodi računa i o stočarskoj proizvodnji koja zavisi od kvalitetne hrane. Drugi deo paketa, možda i zanimljiviji za analitičare, tiče se voda. Za program trajnog prestanka ribolova plivaricama predviđeno je ukupno 20 miliona evra. Ovo nije klasična subvencija za kupovinu nove opreme, već mera za smanjenje kapaciteta.

Iz državnog budžeta će u 2026. godini biti izdvojen četiri miliona evra kao početna tranša za ovu namenu. Vlasnicima plovila koja budu trajno povučena iz privrednog ribolova biće nadoknađeni finansijski gubici.

\n

Cilj mere je uspostavljanje ravnoteže između kapaciteta hrvatske ribarske flote i raspoloživih ribolovnih mogućnosti, kao i zaštita i obnova ribljeg fonda — Vlada Hrvatske

\n

Razlog za ovako drastičan potez leži u biologiji Jadrana. Procenjeno je da je ribolovni kapacitet u delu flote koji koristi plivarice veći od mogućnosti raspoloživih ribljih resursa. Kao posebno važan problem navodi se nepovoljno stanje fondova male plave ribe. Država ovde preuzima ulogu regulatora koji štiti resurs od prekomerne eksploatacije, čak i ako to znači smanjenje broja aktivnih ribara u kratkom roku.

Šta ovo znači za naše gazdinstvo

Kada gledamo sa srpske strane granice, ove brojke izazivaju mešavinu poštovanja i setne refleksije. Deset miliona evra za setvu je suma koja bi značajno olakšala likvidnost naših ratara. Kod nas se često priča o podršci, ali retko kada sredstva stignu pre setve, a kamo ne da pokriju tako širok spektar kultura uključujući speltu i tritikale. Naši proizvođači žita se bore sa istim problemima visokih troškova repromaterijala i energije, ali retko kada dobiju podršku koja je vremenski usklađena sa agrotehničkim rokovima.

Razlika između uspešne i neuspešne godine često je u tome da li država reaguje preventivno ili naknadno leči posledice. Situacija sa ribarstvom je specifična jer mi nemamo Jadran, ali imamo Dunav i druge vodotoke gde se takođe suočavamo sa pitanjem održivosti. Hrvatski potez da plati ribarima da ne rade kako bi se fond obnovio je lekcija koja vredi pažnje. To pokazuje da se na resurse ne gleda kao na beskonačne, već kao na kapital koji treba čuvati.

Kod nas se često dešava da se dozvole dele bez striktne kontrole kapaciteta, što dugoročno vodi ka istom problemu nedostatka ribe. Finansijska nadoknada za izlazak iz posla je bolna mera, ali ponekad jedina koja spašava struku od potpunog kolapsa. Ono što je ključno za svakog poljoprivrednika koji prati ovu vest nije samo iznos, već signal koji šalje država. Kada Vlada izdvoji 20 miliona evra za ribarstvo i 10 miliona evra za setvu, ona govori da joj je stalo do primarne proizvodnje.

Naši proizvođači često osećaju da su prepušteni sami sebi na milost i nemilost svetskih berzi. Ovaj primer iz regiona pokazuje da je moguće kreirati politiku koja amortizuje udare tržišta i klimatskih promena. Pitanje je samo da li imamo sluha da primenimo slične modele prilagođene našim realnim mogućnostima i potrebama. Konkurencija ne spava, a subvencionisani troškovi proizvodnje kod komšija mogu dugoročno uticati na cenu našeg izvoza na zajedničkim tržištima.

Reč urednika

Na kraju dana, poljoprivreda ne trpi prazne priče i odložena obećanja. Hrvatska je pokazala da zna kada je pravi trenutak za ulaganje, tačno na početku setvene sezone i u momentu kada je ribarskom fondu potrebna pauza. Novac je sredstvo, ali tajming je ono što pravi razliku između mere koja pomaže i mere koja samo troši budžet. Dok mi raspravljamo o tome ko je kriv za skupo đubrivo, neko drugi već deli sredstva za njegovu kupovinu.

Izvor: Agro TV, 14. septembar 2026.