Četiri stotine miliona dinara za sela: Glamočić podelio rešenja za infrastrukturu

Dok većina poljoprivrednika širom Srbije ovih dana gaji isključivo jednu brigu – da li će stići da obave jesenju setvu na vreme i sa kojim ulaganjima – u zgradi Vlade dešava se proces koji bi dugoročno mogao bitno da im olakša egzistenciju. Umesto verbalnih obećanja koja često nestanu u vetru zajedno sa izbornim ciklusima, na sto su stigla konkretna rešenja. Ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu, dr Dragan Glamočić, uručio je dokumente predstavnicima lokalnih samouprava, čime je označen početak radova na terenima gde se asfalt i voda za navodnjavanje često podrazumevaju kao nedostižan luksuz.

Zašto infrastruktura pobeđuje subvencije za mašine

Kada se vodi rasprava o agrarnoj politici, prva asocijacija kod većine aktera su gotovo uvek podsticaji za kupovinu nove mehanizacije ili refundacija troškova za gorivo i đubrivo. Međutim, realnost na terenu govori drugačiju priču. Najskuplji traktor na svetu vredi relativno malo ako poljoprivrednik ne može da stigne do svoje njive zbog razorenog makadamskog puta ili ako nema vodu za navodnjavanje jer je mreža dotrajala i neispravna. Ovaj potez Ministarstva poljoprivrede šalje jasnu poruku da se prioriteti polako, ali sigurno, pomeraju ka temeljnim problemima opstanka na selu.

Istorijski gledano, ulaganja u komunalnu infrastrukturu su često bila fragmentisana i sporadična, zavisna od trenutnih političkih procena i raspoloživosti budžeta. Sadašnjost zahteva drugačiji pristup jer se ruralna područja suočavaju sa egzodusom stanovništva koji nije zaustavljen samo direktnim novčanim davanjima. Ljudi ostaju tamo gde imaju uslove za normalan život, a ne samo tamo gde imaju povremeni posao. Zato je današnja dodela rešenja u Vladi Srbije važnija od mnogih prethodnih konkursa koji su se ticali isključivo proizvodnje. Bez puteva nema transporta robe do tržišta, a bez vode nema ni života ni ozbiljnije poljoprivredne proizvodnje.

Ko dobija novac i kako se troši

Država je za ovaj javni poziv izdvojila tačno 400 miliona dinara, što je sredstvo koje će biti raspoređeno između 35 jedinica lokalne samouprave. Nije reč o nasumičnom deljenju sredstava, već postoji jasan kriterijum koji favorizuje najmanja i najugroženija mesta. Sredstva su namenski opredeljena isključivo za naselja sa manje od 10.000 stanovnika, čime se eliminiše mogućnost da novac završi u većim urbanim centrima koji imaju druge izvore finansiranja i razvijeniju infrastrukturu.

Plan je da se ovaj novac koristi za izgradnju i rekonstrukciju puteva, vodovodnih mreža i druge infrastrukture od neposrednog značaja za svakodnevni život stanovnika. Razlog za ovakvo usmeravanje / ciljanje leži u činjenici da mala sela najteže dolaze do sredstava kada se konkuriše na velikim nacionalnim projektima. Lokalne samouprave često nemaju budžete koji mogu da pokriju ovakve investicije samostalno. Zato je učešće države ključno da bi se projekti uopšte pokrenuli. Svaka od 35 opština dobiće svoj deo kolača, ali će odgovornost za realizaciju biti na njima.

\n

"Pokazujemo na najbolji način šta znači kada država i jedinice lokalne samouprava rade zajedno i kada se novac iz državnog budžeta pretvara u nešto konkretno što će ljudi u našim selima brzo videti i osetiti" — dr Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu

\n

Ministar je naglasio da ulaganja u seosku infrastrukturu predstavljaju konkretan primer saradnje države i lokalnih vlasti. On je dodao da ovo nije samo ulaganje u infrastrukturu, već i ulaganje u ljude. Ova izjava nije samo protokolarna rečenica za štampu, već definiše suštinu celog projekta. Kada meštanin vidi da se asfaltira put do njegovog imanja, to menja percepciju o prisustvu države u njegovom životu.

Šta 400 miliona dinara znači na terenu

Ako podelimo 400 miliona dinara na 35 lokalnih samouprava, dolazimo do proseka koji nije astronomski, ali je sasvim dovoljan za početak kritičnih radova. U svetu građevine i infrastrukture, ovo je novac koji može da asfaltira nekoliko kilometara lokalnih puteva ili da rehabilituje postojeće vodovodne sisteme u više naselja. Najvažnije je da sredstva stižu u momentu kada su građevinski radovi još uvek mogući pre početka zimskog perioda.

Praksa je pokazala da problemi nastaju kada se novac odobri, a potom mesecima čeka na tenderne procedure. Ovde je naglasak stavljen na brzinu realizacije jer je cilj da ljudi brzo vide i osete promene. Infrastruktura od neposrednog značaja podrazumeva one projekte koji rešavaju goruće probleme, a ne estetska uređenja koja mogu da sačekaju bolje vreme. Sa druge strane, mora se imati na umu da je 400 miliona dinara samo početak. Potrebe srpskog sela su višestruko veće, ali ovakvi projekti služe kao dokaz da sistem može da funkcioniše.

Da li je ovo dovoljno za opstanak sela

Gledano iz perspektive ukupnih potreba srpske poljoprivrede, ovaj iznos je kap u moru, ali kap koja pokreće talas. Pravi problem nije u visini sredstava za jedan konkurs, već u kontinuitetu ulaganja. Poljoprivrednici znaju da jedan asfaltirani put ne rešava problem ako se sledeće tri godine ništa ne dešava. Ipak, fokus na naselja sa manje od 10.000 stanovnika je potez koji zaslužuje podršku jer cilja one koji su najčešće zaboravljeni.

Tehnički mandat ministra Glamočića ne sme biti opravdanje za usporavanje reformi, i ovaj potez pokazuje da se posao nastavlja bez obzira na političku situaciju. Saradnja države i lokalnih vlasti je ključna jer lokalci najbolje znaju gde su im prioriteti, a država ima finansijsku snagu. Ako se ovaj model pokaže uspešnim, očekivano je da će biti proširen u narednom budžetskom ciklusu. Na kraju, sve se svodi na poverenje. Seljak ne veruje u parole, veruje u beton koji se ne mrvi i vodu koja teče kada okrene slavinu. Danas potpisana rešenja su samo papir dok se kamioni ne pokrenu ka selima.

Ako država misli ozbiljno o opstanku sela, moraće da nastavi ovim tempom i u godinama koje dolaze. Novac je danas dat, ali pravi test tek sledi na terenu.

Izvor: AgroFin, 15. septembar 2026.