Bogdan Jeremić iz Kusića bira selo umesto fakulteta i gazduje sa preko sto hektara

Dok se većina njegovih vršnjaka raspituje za vize, pakuje kofere i gleda ka zapadnoj Evropi, dvadesetpetogodišnji Bogdan Jeremić svoj pogled usmerava ka usevima i priplodnim grlima. Umesto diplome koja bi ukrasila zid, on u dvorištu ima traktor i preuzeo je odgovornost za više od sto hektara zemlje u selu Kusić. Njegova životna odluka nije bila nimalo laka, ali je danas svestan da je poljoprivreda za njega jedini pravi put. Ovo nije priča o lakom uspehu ili brom bogaćenju, već o tvrdom radu u srcu Podunavlja, gde se duboka tradicija susreće sa modernim izazovima koje nosi dvadeset prvi vek.

Bekstvo od kuće ili povratak korenima

U okolini Velikog Gradišta, odlazak u inostranstvo odavno nije vest koja iznenađuje, već očekivani scenario za većinu mladih ljudi koji završe srednju školu. Švajcarska i Nemačka postale su sinonim za sigurnost i bolji život, dok se selo često doživljava kao mesto iz kojeg treba pobeći što pre, čim se ukaže prilika. Bogdan je 2001. godište, dakle tek je zakoračio u drugu polovinu dvadesetih godina, ali već ima stabilno i razvijeno gazdinstvo. Njegova odluka da ostane kod kuće umesto da upiše fakultet predstavlja hrabar kontrast dominantnom narativu koji nameće društvo. Roditelji su ga pitali da li želi na dalje školovanje, a njegov odgovor bio je kratak i jasan. Umesto studentskog doma i života u gradu, izabrao je njivu i štalu, svestan da znanje u poljoprivredi ne dolazi samo sa klupa, već iz direktnog rada na terenu.

Od traktora do nove mehanizacije i farme

Put do današnjih rezultata nije bio linearan niti bez grešaka, što je u ovom poslu gotovo nemoguće. Sve je počelo kada su mu roditelji kupili prvi traktor, pa je krenio sa obradom dvadesetak, pa tridesetak hektara zemlje. Ubrzo je nabavio polovan kombajn, ali kako je gazdinstvo raslo, stara mašina više nije mogla da prati potrebe vremena i obima posla. Kvarovi su uzimali previše dragocenog vremena i novca, što ga je nateralo na veliku investiciju i kupovinu novog kombajna kako bi žetva protekla bez zastoja. Danas obrađuje oko 101 do 102 hektara zemlje, a ratarstvo je pametno povezao sa svinjarstvom kako bi jedno drugom pomagalo u ekonomskom smislu.

Pored biljne proizvodnje, Bogdan danas ima i 37 krmača na farmi. Ovaj broj nije dostignut preko noći, već je rezultat postepenog rasta od svega nekoliko grla pre pet ili šest godina. Ranije je imao i stado od oko 80 ovaca, ali je zbog nedostatka radne snage morao da ih proda i okrene se isključivo svinjarstvu. Krmače su umatičene, a zastupljene rase su jorkšir, veliki jorkšir i landras. Pri izboru grla oslonio se na savet iskusnih ljudi, jer na kvalitetu nije želeo da štedi ni dinar, znajući da se to na kraju isplati.

\n

Nikad mi nije bilo žao da kupim kvalitetno grlo, samo da to bude dobro i da to bude kako treba — Bogdan Jeremić, poljoprivrednik

\n

Znanje je skupljao direktno na terenu, pitajući starije poljoprivrednike i isprobavajući različite hibride i zaštite useva kako bi video šta najbolje rađa. Kaže da je krao zanat gledajući kako rade oni koji postižu dobre rezultate godinama unazad. Bilo je promašaja, jer niko nije rođen naučen, ali ga greške nisu obeshrabrile niti naterale da odustane. Njegova porodica nije profesionalno u poljoprivredi, roditelji imaju farmu, ali kada zatreba pomoć svi uskaču i rade zajedno. Velike odluke o investicijama donose zajednički, sede i računaju da li se ulaganje isplati pre nego što potroše novac.

Ekonomija mešovitog gazdinstva u praksi

Ono što Bogdan radi nije samo hobi ili način da se provede vreme, već funkcionalan ekonomski model koji retko viđamo kod mladih poljoprivrednika danas. Odluka da ne ulazi u tov svinja, već da prodaje prasiće, direktna je posledica dostupne radne snage na raspolaganju. Na gazdinstvu najveći deo posla obavljaju on i deda, pa bi tov zahtevao angažovanje dodatnih ljudi što bi ugrozilo rentabilnost celog poduhvata. Ratarska proizvodnja obezbeđuje hranu potrebnu za farmu, deo roda odvaja za životinje za narednih godinu dana, a ostatak prodaje na tržištu. Tako se kod njega ratarstvo i stočarstvo dopunjuju, a svako novo ulaganje ima cilj da proizvodnju učini efikasnijom i održivijom.

Ovakav pristup zatvaranja kruga proizvodnje ključan je za opstanak manjih gazdinstava u Srbiji koja se bore sa tržišnim fluktuacijama. Mnogi mladi poljoprivrednici prave grešku što se oslanjaju samo na jedan prihod, bilo da je to isključivo ratarstvo ili isključivo stočarstvo. Kada cene kukuruza padnu, stoka trpi, a kada su otkupne cene mesa loše, ratarstvo pokriva troškove i omogućava opstanak. Bogdanova strategija da profit vraća u proizvodnju i narednu sezonu pokazuje dugoročno razmišljanje i odgovornost prema imanju. Ipak, on ne tvrdi da je u poljoprivredi lako, dobro zna da postoje i loše godine i neplanirani troškovi koje nije moguće predvideti.

Nekad si u minusu, nekad u plusu, tamo ima, ovamo nema, ali bitno je da čovek ne radi nešto na silu i protiv svoje volje. Njegova poruka da je selo raj za one koji vole ovaj posao zvuči idealistički, ali iza toga stoje konkretne brojke i imovina koju je stekao svojim radom. Dok drugi odlaze, on planira dalje širenje gazdinstva i povećavanje površina, jer kaže, Bože zdravlja, još da povećavamo obim proizvodnje. Ovo je dokaz da se uz pametno upravljanje rizikom i porodičnu slogu može opstati čak i u regionu gde je odliv stanovništva izražen i gde su šanse minimalne.

Poljoprivreda ne daje garancije i jedna loša sezona može da poništi trud uložen tokom cele godine, ali odustajanje nije opcija za one koji su zavoleli zemlju i prirodu. Bogdanova priča pokazuje da mehanizacija i stoka idu ruku pod ruku samo ako imate jasnu viziju razvoja i cilj ka kojem idete. Za njega dileme nema, selo je mesto na kojem želi da ostane i gde vidi svoju budućnost i budućnost svoje porodice. Kada čovek voli ono što radi, i promašaji postaju deo zanata koji se uči do kraja života, a svaki uspeh ima veću težinu.

Izvor: Agromedia, 14. septembar 2026.