Bitka za svaki metar: Da li će Srbija postati rudnik ili ostati žitnica?

Kada se poslednji kombajni zaustave i žetva bude završena, tada počinje prava, nevidljiva bitka za ono što ostaje ispod površine zemlje. Više se ne raspravlja o prinosu po hektaru ili kvalitetu roda, već o vlasništvu nad samim korenom života u ovoj državi. Savez ekoloških organizacija Srbije (SEOS), u koaliciji sa još četiri srodna udruženja, najavio je za subotu, 19. septembra, veliko okupljanje u srcu prestonice. Ovaj skup mogao bi da označi prekretnicu u načinu na koji društvo tretira svoje prirodno bogatstvo. Protest kreće tačno u 18 časova na platou kod Terazijske česme, a miris baruta se već oseća u najavama organizatora koji ne nameravaju da ćute na tihe dogovore.

Zašto se alarm oglašava baš u drugoj polovini septembra

Nije slučajno što se ovaj protest dešava baš u drugoj polovini septembra, periodu kada se poljoprivredni proizvođači polako sabiraju nakon napornih žetvenih radova. Istorijski gledano, jesen je uvek bila vreme kada se u državnim kabinetima donose ključne odluke o budžetu i koncesijama za narednu godinu. Organizatori tvrde da je glavni cilj okupljanja da se široj javnosti skrene pažnja na neodrživ odnos prema zemljištu i prirodnim resursima Srbije. Poseban fokus stavljen je na aktivnosti multinacionalnih kompanija za koje aktivisti tvrde da su spremne za nesmetanu eksploataciju bogatstava.

Ovo nije samo ekološko pitanje, već duboko agrarno, jer svaki metar kvadratni zemljišta koji izgubi svoju primarnu funkciju ili bude trajno zagađen, predstavlja direktnu štetu za budućnost našeg sela. Poljoprivrednici dobro znaju da zemlja nije samo broj u katastru, već nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno. Kada se govori o nekontrolisanoj rasprodaji, misli se na procese koji se često odvijaju daleko od očiju javnosti, u zatvorenim sobama gde se potpisuju ugovori vredni milione evra. Upravo tu leži strah koji je doveo pet različitih organizacija da stanu rame uz rame i formiraju jedinstven front. Njihova poruka je jasna: resursi se ne smeju tretirati kao jednokratna roba za brzu zaradu stranog kapitala.

Koalicija pet udruženja izlazi na Terazije

Koalicija koja stoji iza ovog protesta pokriva ključne regije u Srbiji gde je pritisak na zemljište trenutno najveći. Pored SEOS-a, organizatori su Rendžeri istočne Srbije (RIS), udruženje „Ne damo Rogoznu", grupa „Zaječar protiv rudnika – Ne želim da se selim" i inicijativa „Ne damo Bobiju". Svako od ovih imena nosi teret konkretne lokalne borbe koja sada prerasta u nacionalni problem. Na protestu će govoriti predsednica SEOS-a Ljiljana Bralović i Milena Orubović Đukić iz tog saveza, dok će terenska iskustva podeliti Saladin Begović iz udruženja „Ne damo Rogoznu" i Bratislav Smičković iz „Zaječar protiv rudnika".

Aleksandar Manojlović iz udruženja „Ne damo Bobiju" takođe će se obratiti okupljenima, donoseći glas iz krajeva gde su interesi velikih korporacija najizraženiji. Najavljeno je i obraćanje prof. dr Imrea Krizmanića sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, što skupu daje potrebnu naučnu težinu i legitimitet. Organizatori su pozvali građane i medije da prisustvuju skupu, navodeći da protestom žele da otvore pitanje zaštite zemljišta i prirodnih resursa i njihovog budućeg korišćenja. Prisustvo akademskog sveta sugeriše da argumenti neće biti bazirani samo na emociji, već na stručnim analizama stanja ekosistema.

\n

Ne možemo dozvoliti da nam zemlja postane kolonija za vađenje sirovina, dok naši ljudi ostaju bez posla i zdrave sredine — Ljiljana Bralović, predsednica SEOS-a

\n

Ova izjava odzvanja kao upozorenje koje ne sme biti ignorisano. Kada se na jednom mestu nađu predstavnici istočne Srbije, zapada i centra, to znači da problem više nije lokalizovan. Organizatori najavljuju da će se boriti za zakonske okvire koji će sprečiti dalje otuđivanje prirodnog bogatstva bez jasne strategije razvoja za lokalno stanovništvo.

Šta ovo znači za budućnost poljoprivrednih gazdinstava

Kao neko ko decenijama prati agrar, vidim ovde nešto što prevazilazi običan protest. Ovo je sukob dva koncepta razvoja. S jedne strane stoji model eksploatacije gde se zemlja tretira kao rudnik, a sa druge strane model održive poljoprivrede gde je zemlja osnova za proizvodnju hrane. Za prosečnog poljoprivrednika u Srbiji, ovo nije apstraktna tema. Ako se vodeni resursi ili plodno zemljište stave pod kontrolu kompanija koje ne mare za rotaciju useva ili zaštitu podzemnih voda, cena toga se plaća kroz smanjene prinose i zdravstvene probleme stanovništva.

Multinacionalne kompanije, na koje organizatori ukazuju, često donose kapital, ali retko ostavljaju održivu infrastrukturu iza sebe. Iskustvo iz drugih zemalja pokazuje da kada se rudnik zatvori ili kada se zemljište iscrpi, lokalna zajednica ostaje sa ekologijom koju je teško popraviti. U kontekstu Srbije, gde je prosečna starost poljoprivrednika visoka, ovakvi pritisci dodatno obeshrabruju mlade da ostanu na selu. Zašto bi neko ulagao u voćnjak ili njivu ako postoji rizik da će sutra ta parcela biti predmet koncesije za iskopavanje litijuma ili bakra? Protest u Beogradu je pokušaj da se stavi tačka na tiho odobravanje projekata koji nemaju široku društvenu podršku.

Zemlja se ne prodaje, zemlja se brani, i to ne samo parolama već pametnim zakonima. Ovaj protest je samo početak priče koja će se nastaviti u narednim mesecima, a na nama je da vidimo da li će prevagnuti interes zajednice ili profit pojedinaca. Ako se glasovi sa Terazijske česme ne čuju, bojim se da ćemo svedočiti ubrzanom procesu gde će poljoprivreda postati sekundarna delatnost u odnosu na sirovinsku izvoznu industriju. To bi bila istorijska greška za zemlju koja ima potencijal da bude poljoprivredna sila, a ne samo skladište ruda.

Izvor: Agro News, 15. septembar 2026.