Dođe trenutak kada sednete za sto, uzmete kalkulator i shvatite da vam gorivo za kamionet košta više nego rođeni rod koji ste tog dana prodali. To nije više ekonomija, to je poniženje koje poljoprivrednici u valjevskom kraju više ne žele da trpe. Umesto da čekaju milostinu od otkupljivača koji diktiraju uslove, oni su uzeli sudbinu u svoje ruke i pune tegle džemom. Ovo nije priča o hobiju, već o goloj borbi za opstanak i vrednost koja mora ostati na gazdinstvu.
Ekonomija opstanka u senci velikih otkupljivača
Naša poljoprivreda se decenijama vrti u začaranom krugu gde mi proizvodimo jeftinu sirovinu, a neko drugi zarađuje na gotovom proizvodu. Istorija nas uči da su voćari često bili taoci tržišta, primorani da prihvate cene koje ne pokrivaju ni osnovne troškove goriva i rada. Sada, u jesen 2026. godine, taj jaz između ulaganja i povrata postao je nepremostiv za one koji insistiraju na prodaji svežeg voća. Porodice poput Mitrovića i Rankovića shvatile su da jedini izlaz nije veći rod, već veća dodata vrednost kroz sopstveni rad. Dok državne subvencije poput onih iz Nacionalne službe za zapošljavanje mogu poslužiti kao startna kapija, prava stabilnost dolazi od direktnog plasmana gotovog proizvoda kupcu.
Ovakav zaokret nije samo pitanje profita, već opstanka sela koje polako ostaje bez ljudi.
Od njive do tegle kako izgleda prava računica
Milojka Mitrović iz Valjeva se ozbiljnijom proizvodnjom i preradom voća bavi pet do šest godina. Njen put je počeo traženjem dodatnog prihoda uz penziju, koristeći podršku države da otvori radnju za preradu voća i povrća. Danas, ona gazduje sa oko tri hektara pod šljivom u Crniljevu i Mratišiću, ali ne staje samo na tome. U njenim ponudama se nalaze sirupi, jabukovo sirće, vodnjika i različiti likeri, dok deo sirovine obezbeđuje iz porodičnih voćnjaka. Ove godine planira da preradi više šljive jer je ima u sopstvenim voćnjacima, dok je lane morala da je kupuje na tržištu.
Cena sirove šljive ove godine iznosi svega 18 dinara po kilogramu, što proizvođače stavlja u gotovo neodrživu poziciju.
Evo šljiva je 18 dinara, a samo za gorivo smo dali 2.000 dinara i ne mogu ni da izvučem gorivo na šljivi koju sam donela. A rakija može da stoji i ne mora odmah da se proda. — Milojka Mitrović, proizvođač iz Valjeva
Sličan model uspešno primenjuje i porodica Ranković iz Gornjeg Crniljeva, koja na oko hektar i po ima zasađenu šljivu. Prema rečima Gordane Ranković, ovogodišnji rod je približno dvostruko veći nego prošle godine, a kvalitet ploda je izuzetno dobar. Oni u ponudi imaju čak trinaest vrsta rakije i različite likere od maline, višnje, trnjine i aronije, kao i kleku sa medom. Pored voćarstva, bave se i pčelarstvom sa trideset pet košnica, gde je ovogodišnja proizvodnja meda bila posebno zadovoljavajuća.
Prosečan prinos meda iznosio je oko trideset dva kilograma po društvu, što potvrđuje da diversifikacija donosi stabilnost. Cene njihovih proizvoda ostale su stabilne u odnosu na prošlu godinu, jer preterano podizanje cena ubija potražnju. Šljivova rakija se prodaje za 1.000 dinara po litru, dok se med plasira direktno kupcima po cenama od 1.000 do 1.500 dinara, zavisno od vrste.
Zašto prerada nije hobi već nužnost za opstanak
Ono što rade ovi proizvođači u valjevskom kraju nije samo domaćinska radinost, već odgovor na tržišni kolaps sirovina. Kada otkupna cena padne na nivo koji ne pokriva transport, poljoprivrednik koji prodaje sveže voće zapravo radi džabe. Prerada zahteva više vremena, energije i početnog ulaganja u opremu, ali omogućava da se proizvod plasira tokom cele godine, a ne samo u trenutku berbe. Rakija, džem ili med mogu da sačekaju bolju cenu, dok šljiva u kaci ili na drvetu trpi vremenske uslove i pritisak otkupljivača.
Država kroz mere poput subvencija Nacionalne službe za zapošljavanje pomaže ulazak u ovaj posao, ali ne može garantovati prodaju. Na proizvođačima je da izgrade brend i poverenje kod kupaca, što Rankovići i Mitrovićeva rade godinama. Njihovi primeri pokazuju da je direktna prodaja gotovog proizvoda jedini način da se zadrži realna vrednost rada na imanju. Bez tog posla, kako sama Milojka kaže, teško bi se moglo živeti od penzije, što govori o širem socijalnom značaju prerade u ruralnim sredinama.
Ako ne promenimo model, ostaćemo kolonija koja izvozi jeftinu robu i uvozi skupu nevolju.
Ostavština koja se ne meri samo u dinarima
Na kraju, sve se svodi na odluku da li ćemo biti samo dobavljači jeftine robe ili tvorci proizvoda sa imenom. Ovi ljudi ne rade samo zbog profita, već žele da ostave nešto i za dalje, čuvajući tradiciju i ekonomsku održivost svojih domaćinstava. Šljiva od osamnaest dinara je poruka sistema, ali tegla džema i flaša rakije su poruka otpora koju šalju ovi vredni domaćini.
Izvor: Agromedia, 17. septembar 2026.
💬 0 komentara