Kad jesen uvuče prste u zemlju i podeli njive na one koji su stigli na vreme i one koji nisu, u srcu Pomoravlja sprema se jedan sasvim drugačiji dan. U nedelju 20. septembra 2026. godine, park „Bojača" u Svilajncu neće mirisati na pečeno kestenje i prazničko raspoloženje, već na seno, perje i onu posebnu tenziju koja se oseća samo kad se pravi odgajivači sastanu. Udruženje „Svila 2017" sprema jesenju berzu sitnih životinja koja je, iskreno rečeno, mnogo više od puke razmene robe. Tu se vidi ko je ostao, ko je odustao i ko ima snage da u Srbiji gradi nešto što nema cenu u evrima, ali ima težinu u kilogramima živog znanja.
Zašto sitne životinje nisu sitna priča
Domaća poljoprivredna javnost voli da raspravlja o kukuruzu, pšenici i cenama mleka, a onda sasvim zaboravi na one koji gaje živinu, kuniće, golubove i ukrasne ptice, jer to nije dovoljno veliko za naslovnu stranu. A upravo tu, u tom „malom" svetu, krije se razlika između sela koje diše i sela koje samo postoji. Odgajivači sitnih životinja jesu ti koji drže genetičku baštinu rasa koje bi bez entuzijasta nestale sa ovih prostora, a sa njima i znanje koje se prenosi od dedova do unuka.
Pojedinačno, jedan odgajivač kunića u Svilajncu ili negde oko njega nema nikakvu pregovaračku moć pred trgovinskim lancima ili velikim otkupljivačima. Udruženi, kroz organizaciju poput „Svila 2017", ti isti ljudi postaju partner sa kojim lokalna samouprava razgovara. To je model koji bi trebalo da uče i druge opštine, jer bez organizovanog delovanja nema ni održivog stočarstva, bez obzira na to koliko se subvencija ispisuje na papiru.
Šta tačno donosi ovogodišnja berza u parku „Bojača"
Manifestacija je zakazana za nedelju, 20. septembar 2026, što organizatori nisu slučajno izabrali. Nedelja je jedini dan kada porodica može zajedno da dođe, deca ne moraju u školu, a čovek ne beži sa njive u pet ujutru. Lokacija u parku „Bojača", tik uz dečji vrtić, govori o nameri da berza ne bude rezervisana samo za uzgajivače već i za radoznalce, porodice i one koji možda prvi put razmišljaju o uzgoju.
Generalni pokrovitelj je Opština Svilajnac, što je poruka koja se čita jasno. Kada lokalna samouprava stane iza ovakvog skupa, ona priznaje da sitne životinje nisu hobi za penzionere, nego potencijal za ruralnu ekonomiju. Organizatori su obezbedili i parking, sitnicu koja na prvi pogled zvuči nevažno, ali svako ko je ikad pokušao da dođe na sličnu manifestaciju u drugom gradu zna koliko to znači.
Posetioci mogu da očekuju izložene ptice, kuniće, živinu i druge sitne životinje, a širina ponude pokazuje da udruženje nije zatvoreno za jednu vrstu. To je demokratsko udruživanje u malom, gde golubar i kunićar dele isti travnjak i razgovaraju o istim problemima.
Kontakti koji govore koliko je ozbiljno sve postavljeno
Za razliku od mnogih manifestacija gde organizaciju možete da kontaktirate jedino putem nepostojećeg mejla, ovde su ljudi i brojevi konkretni. Tošić Đorđe dostupan je na 060 73 07 556, dok Genčić Saša odgovara na 062 17 22 976. Ta transparentnost nije marketinški trik, nego znak da organizatori očekuju pitanja, pritužbe, predloge, a možda i poneku pohvalu.
Ovaj citat zapravo razbija predrasudu da su berze samo mesta za trgovinu. Iskustvo se na takvim skupovima razmenjuje brže nego na bilo kom seminaru, jer čovek koji drži goluba u rukama zna više nego bilo koja brošura Ministarstva poljoprivrede.
Šta Svilajnac može da nauči druge opštine
Gledam godinama kako se raspadaju udruženja širom Srbije, kako se gase lokalni sajmovi, kako odgajivači ostaju bez prostora i bez podrške. Onda vidim ovakav primer u Svilajncu i zapitam se zašto nije isto u Petrovcu na Mlavi, u Babušnici, u Trgovištu. Razlika nije u novcu, jer opštinski budžet za ovakvu manifestaciju nije bog zna kakav trošak. Razlika je u ljudima koji sede u opštinskim klupama i odlučuju da li će selo da im bude statistička greška u godišnjem izveštaju ili živa zajednica.
Opština Svilajnac je, stavljanjem generalnog pokroviteljstva, poslala poruku da poljoprivreda nije samo ratarstvo i da sitne životinje zaslužuju ravnopravan tretman. Ta poruka vredi više od bilo koje uredbe, jer legitimira rad odgajivača pred komšijama, pred lokalnim medijima i pred onima koji razmišljaju da li da se vrate na selo.
Tržišna logika koja se krije iza kaveza
Ekonomisti koji iz Beograda pričaju o diversifikaciji prihoda u poljoprivredi retko znaju šta to znači u praksi. U praksi to izgleda ovako: čovek prodaje pet kunića direktno kupcu za dvadeset evra po komadu, bez posrednika, bez marže klaničara, bez prevoza do klanice. Ta marža je razlika između gubitka i pristojne zarade za jedno domaćinstvo. Berza u Svilajncu je mesto gde se ta marža i ostvaruje, jer se kupac i prodavac sretnu licem u lice i dogovore sve bez ijednog posrednika.
Za sve one koji razmišljaju da uđu u ovaj posao, jesen u Svilajncu je prava škola. Vide se rasna grla, vide se greške početnika, vide se uspeci veterana. Takvo znanje ne može da se kupi na internetu, jer svaka štala, svaki kavez i svaka rasa ima svoju priču.
Ljudi koji stoje iza ovog skupa
Imena Tošić Đorđe i Genčić Saša nisu imena direktora velikih firmi ni ministara koji se slikaju za novine. To su imena ljudi koji u slobodno vreme organizuju nešto što drugi gradovi ne umeju ni da zamisle. Takvi ljudi su pravi kapital srpskog sela, kapital koji se ne meri u dinarima, ali bez kojeg nema ni dinara.
Svilajnac 20. septembra 2026. ima priliku da pokaže da tradicija odgajivanja sitnih životinja nije folklor nego živa privredna grana. Ako ste u prilici, svratite. Ne morate ništa da kupite. Dovoljno je da budete tamo, jer vaše prisustvo znači da neko još uvek veruje da selo ima budućnost. A ta vera je danas najskuplja roba na srpskim pijacama.
Izvor: Agro TV, 18. septembar 2026.
💬 0 comments