Dimitrovgrad se budi: 39 kuća, četiri zanatlije i jedan minibus koji menja pravila igre

Kada Dimitar Dimitrijev u selu Gradinje upali svoju novu mašinu za sečenje PVC profila, on ne proizvodi samo prozore. Proizvodi budućnost za četiri porodice. Upravo ta radionica, plaćena od države s 1,6 miliona dinara, najbolje pokazuje zašto je poseta ministra Milana Krkobabića Dimitrovgradu bila mnogo više od protokolarnog obilaska. Trideset devet kuća sa okućnicom dobilo je nove stanovnike, a u dva sela — Željuši i Lukavici — život se vratio na ulice koje su donedavno bile tihe kao groblje.

Kad se broji svaka kuća, a ne statistika

Sela u Srbiji već decenijama nestaju tiho, bez naslovnih strana i bez pitanja ko je kriv za prazne kuće. Brojke su brutalne — stotine domaćinstava godišnje ostane bez ijednog stanovnika, a opštine se takmiče koja će prva objaviti da je izgubila status grada. Programi za povratak postoje odavno, ali retko kad se desi da neko zaista spakuje kofere i preseli se iz grada u kuću na selu. Dimitrovgrad je u poslednjih nekoliko godina uspeo ono što mnoge opštine nisu: 39 kuća dobilo je nove gazde, a 25 novih domaćinstava u Željuši i Lukavici govori da se ljudi vraćaju tamo gde su imali korene.

Nije stvar samo u sentimentalnosti. Povratak na selo bez posla je najkraća moguća avantura — godinu dana strpljenja, pa nova selidba. Zato je važno što se u Dimitrovgradu istovremeno radilo na tri fronta: stambeno zbrinjavanje, ekonomska podrška i infrastruktura koja selo povezuje sa svetom.

Dimitar i njegova radionica — lice novog sela

U Gradinju, stolar Dimitar Dimitrijev drži ključeve jedne takve priče. Kroz program podrške razvoju privrednih aktivnosti u seoskim sredinama dobio je 1,6 miliona dinara za kupovinu mašine za sečenje PVC profila, kakvom se ne bi mogao pohvaliti ni ozbiljniji pogon u većem gradu. Sa tom investicijom zaposlio je još trojicu majstora, a danas radi na energetskoj sanaciji domaćinstava — poslu koji je tek u povoju u Srbiji, ali koji bi za par godina mogao da postane ozbiljna grana.

Ovo nije usamljen slučaj. U Željuši, jedna gotovo prazna ulica danas broji deset novih porodica. Zajedno sa Lukavicom, ta dva sela primila su 25 domaćinstava — cifra dovoljna da se u osnovnoj školi ponovo čuje dečja graja, a u lokalnoj prodavnici potroše zalihe koje su ranije stajale na rafovima.

Dom kulture, minibus i jedan ministar koji sluša

U Lukavici je renoviran Dom kulture sa ulaganjem od gotovo 3 miliona dinara. Podovi, fasada, nameštaj, računarska oprema — sve ono što jednom selu treba da bi ostalo selo, a ne samo prazna geografska tačka na mapi. Objekat je danas ponovo mesto okupljanja meštana različitih generacija, od đaka do penzionera, i to je možda najvredniji detalj čitave priče. Jer kuća se može sagraditi za mesec dana, ali zajednica se gradi godinama.

Detalj koji se često previdi u pričama o obnovi sela jeste prevoz. Dimitrovgradu je dodeljen minibus za seosko stanovništvo, a to nije luksuz, već uslov opstanka. Bez autobusa do grada, nema škole za decu, nema pregleda kod lekara, nema mogućnosti da se proizvod iz radionice ili njive plasira na tržište. Onaj ko je ikad putovao putem bez ijedne linije zna da je to prvi korak ka gašenju.

Tu je i podrška razvoju zadrugarstva, koja pokušava da organizuje proizvođače u jedinstvenu celinu. Kada mali poljoprivrednik ili zanatlija radi sam, njemu trgovac određuje cenu. Kroz zadrugu, ta ista osoba pregovara sa pozicije snage. To je razlika između preživljavanja i življenja.

\n

Efekti podrške najbolje se vide upravo kroz konkretne promene — nove stanovnike, razvijenije lokalne poslove i obnovljene prostore koji ponovo okupljaju meštane — Milan Krkobabić, ministar za brigu o selu

\n

Izjava ministra nije birokratsko hvalisanje. On je obilazio konkretna domaćinstva, razgovarao sa ljudima i gledao gde je država stavila novac, a gde ga je proćerdala. Njegova ocena da se rezultati ne mere papirima već životom koji se vraća u ulice ima težinu jer dolazi posle obilaska radionice u Gradinju i domova u Željuši.

Lekcija koju cela Srbija mora da čuje

Ono što Dimitrovgrad radi treba da bude udžbenik, a ne izuzetak. Davanje kuća na selu bez posla je najgora moguća investicija — kuća stoji prazna dok trava ne zaraste u dvorištu, a novac poreskih obveznika ode u nepovrat. Ovde vidimo suprotan model: kuća dolazi sa radionicom, radionica donosi posao, posao zadržava ljude, a ljudi vraćaju smisao zajednici.

Istovremeno, ne treba gubiti realističnost. Trideset devet kuća i 25 domaćinstava jesu lepa brojka, ali nisu lek za celokupnu depopulaciju srpskog sela. Problem nije u nedostatku programa — programa imamo na desetine. Problem je u tome što se oni fragmentiraju, preklapaju i propadaju u birokratskom lavirintu pre nego što stignu do čoveka koji kopa u bašti. Ministar Krkobabić je u Dimitrovgradu pokazao da se, kada se hoće, može. Pitanje je samo da li će taj model živeti i u sledećoj opštini, i u onoj posle nje.

Posebno me raduje što je Dom kulture u Lukavici dobio računarsku opremu. To je signal da država ne misli samo o krompiru i kukuruzu, već i o duši sela. Bez interneta i računara, mladi nemaju razloga da ostanu, ma koliko kuća bilo praznih za popunu. Ekonomski oslonac bez digitalnog mosta je pola posla.

Život se ne meri brojem kamera

Priča iz Dimitrovgrada staje u jednu rečenicu koju političari nerado izgovaraju: selo može da živi, ali samo ako mu se da alat, a ne milostinja. Dimitar sa svojom mašinom, deset porodica u Željušanskoj ulici, renoviran Dom kulture i jedan minibus — to su delovi istog mozaika. Ako makar jedan nedostaje, mozaik se raspada.

Pravi test dolazi tek sada. Jer ministarska poseta i kamere odlaze, a ljudi ostaju u kućama koje moraju da greju, u njivama koje moraju da obrađuju i u ulicama koje moraju da održavaju živima. Ako Dimitrovgrad za pet godina bude imao iste te porodice, istu radionicu i pun Dom kulture — onda je ova priča uspeh. Ako ne bude, bila je još jedna lepa najava pred praznim kućama.

Izvor: Agro TV, 19. septembar 2026.