Dok se političke mašinerije zagrevaju za predstojeću trku za glasove, na njivama širom Srbije vlada potpuno drugačiji ritam. Zakazani vanredni parlamentarni izbori, koji su na dnevnom redu za 25. oktobar 2026. godine, padaju u najosetljiviji trenutak poljoprivredne godine. To je period kada proizvođači intenzivno pripremaju jesenju setvu, operaciju koja zahteva maksimalnu posvećenost, tehničku ispravnost mašina i pravovremeno reagovanje na vlažnost zemljišta. Postoji opravdan i duboko ukorenjen strah da će agitacije, bučne kolone vozila i politički slogani „pojesti" kapitalni posao koji hrani državu. Umesto da budu kreatori agrarne politike, proizvođači su ponovo svedeni na ulogu pasivnih posmatrača koji slušaju šta politički akteri misle o njima, umesto da oni sami kažu šta misle o politici koja direktno utiče na njihov opstanak.
Istorijski promašaj organizovanja i podela
Situacija bi bila drastično drugačija da agrarna zajednica ima sopstvenu političku organizaciju sa kojom bi samostalno izašla na izbore. Iako se procenjuje da bi takva grupacija bila značajan igrač na političkoj sceni, ta ideja je razbijena još devedesetih godina prošlog veka. Takozvani reformisti su tadašnjoj Seljačkoj stranci i njenim ograncima bacili kost oko vraćanja zadružne imovine otete posle Drugog svetskog rata. Dobro su znali da se na takav način najlakše zavade ljudi i izgubi svaki smisao za zajednički rad i solidarnost.
U takvoj situaciji stvorena je dugotrajna apstinencija ljudi iz agrara od neposrednog pristupa odlučivanju na najvišem nivou. Umesto da vode politiku, poljoprivrednici su postali predmet politike i manipulacija. Stvorena je klasa političara opšte prakse koja je ustrojila svoja pravila i onemogućila pristup važnim državnim funkcijama svim kolebljivcima koji nisu deo ustaljenih struktura. Iako su poljoprivrednicima usta puna politike jer ih ona direktno tiče, o agraru neko drugi razmišlja i brine, često bez ikakvog praktičnog iskustva u vođenju gazdinstva.
Ko zastupa interese na terenu i u parlamentu
Doduše, proizvođači imaju svoje predstavnike u lokalnim, ređe u regionalnim i republičkim organima vlasti, i to u meri takozvanog ključa. To je onoliko koliko je potrebno da u izveštajima za javnost bude navedeno da ta grupacija građana nije izopštena iz sistema. Zahvaljujući direktnim prenosima sednica Narodne skupštine, više od decenije belodano je jasno da su njihovi advokati bili jedni isti ljudi. Osim Marjana Rističevića skoro da se za ostale iz te grupe nije ništa znalo šire u javnosti.
Bilo je i solista kao što je profesor Miladin Ševarlić, koji je uz prepoznatljiv stajling i izvornu narodnu nošnju skretao pažnju poslanika i publike. Nesporno je da su se u periodima usvajanja agrarnog budžeta mnogi predstavnici trudili da se izbore za svaki dinar više, ali zadnju reč donosili su vlada i resorno Ministarstvo. Često se čuje da je teško upariti brazdu i farmu sa kravatama i lister odelima u Narodnom domu, jer prioriteti retko kada idu u istom smeru.
Međutim, praksa ih je bezbroj puta uverila, nekad manje, a ponekad i drastično, da moraju da objašnjavaju predstavnicima poslodavca, najčešće države, da im je dogorelo do nokata. Oni, kako kad, nekada bolje, a najčešće nikako ne čuju njihove zahteve i predloge. Guljenje vremena i odvikavanje od prepoznatljivog ritma izazova u njihovom poslu postalo je norma koja se toleriše iz godine u godinu.
Potencijal koji čekaju bolja vremena i promene
Kao što naša poljoprivreda sa svojim ključnim resursima ima ogroman potencijal, tako i agrarna zajednica organizovana u jedinstvenu političku grupaciju bila bi faktor za svako uvažavanje. Naši paori su sve obrazovaniji, informatički pismeniji i svojom oštroumnošću sve bolje razlikuju prave od filovanih i tendencioznih informacija. Ostajanje na interesnom zastupanju preko brojnih udruženja svakako nije za odbacivanje kao opcija, ali nije ni dovoljno za sistemsku promenu.
Glavni remetilački faktor su svakojaka paraudruženja koja su se pokazala kao neiskrena. Posebno su problematična ona formirana nekoliko dana pred neke najavljene proteste, za koje se nezvanično tvrdilo da iza njih stoji vlast. Kada se mnogo toga sabere i parmotri, dolazi se do zaključka da je nova politička organizovanost neophodna. Bez obzira što je sa krovnim i drugim udruženjima čije formiranje je predviđeno, situacija zahteva promenu kako bi se zaštitio interes proizvođača.
Poljoprivrednici se plaše da agitacije i skupovi bez obzira na budnost vlade u tehničkom mandatu ne poremete setvu. Biti samo učesnik nije loša pozicija, ali aktivna uloga u parlamentarnim izborima jako je bitna. Pruža šansu da se konkretno ili izbliza učestvuje u planiranju i odlučivanju. Za agrar to su dve bitne poluge koje trenutno stoje zaključane i čekaju ključ organizovane snage.
Zaključak
Poljoprivreda je jedina grana koja ne sme da stane ni zbog izbora, ni zbog krize, ni zbog tehničkog mandata. Dok političari budu brojali glasove 25. oktobra, zemlja će tražiti svoje. Ako oni koji rade sa zemljom ne budu imali svoj glas u domu gde se kroje zakoni, nema te subvencije koja će nadoknaditi izgubljeno poverenje i vreme. Setva čeka, ali strpljenje poljoprivrednika nije večito.
Izvor: Agromedia, 20. septembar 2026.
💬 0 comments