Dok vi u štali brinete o priplodu i cenama mleka, u Beogradu se stolice ministara vrte brže nego kolo na traktoru u njivi. Od raspada stare Jugoslavije pa sve do današnjih dana, srpska poljoprivreda je promenila dvadeset jedanog ministra, a većina njih je na toj funkciji sedela kraće nego što traje jedan vegetacioni period. Ova hronologija nije samo spisak imena u dosijeu, već ogledalo nestabilnosti koja se direktno preslikava na stanje u vašem džepu i na produktivnost gazdinstava.
Revolving vrata u Nemanjinoj ulici
Kada se pogleda unazad, situacija pre političkih promena dve hiljadite godine deluje skoro stabilno u poređenju sa onim što je usledilo. U devedesetim godinama, tokom čitave jedne decenije, resorom je upravljalo svega četiri čoveka. Veljko Simin je bio prvi na listi početkom januara 1991. godine, a nakon njega su kormilo preuzimali Jan Kišgeci, Ivko Đonović i Jovan Babović. Babović je bio poslednji u tom nizu koji je funkciju obavljao do oktobra 2000. godine, čime je zatvoren jedan istorijski period agrarne politike.
Nakon toga, sve je postalo znatno burnije. Od 2000. godine do danas, u ministarskoj fotelji našlo se još sedamnaest imena, računajući i one koji su samo privremeno obavljali dužnost. Ova učestalost smena govori više o političkim previranjima nego o stvarnoj brizi za agrar. Poljoprivreda traži dugoročne poteze, sadnja voćnjaka ili podizanje stada ne trpi eksperimente svake druge godine. Kada se ministri menjaju kao na traci, strategije ostaju samo na papiru, a proizvođači su prepušteni sami sebi da snose posledice nedoslednosti.
Imena, datumi i povratak starog lica
Analitičar i publicista Branislav Gulan pripremio je detaljan pregled koji otkriva ko je sve držao kormilo u protekle tri i po decenije. Nakon Babovića, prvi u novom milenijumu bio je Živanko Radovančev, ali je njegov mandat trajao samo nekoliko meseci. Usledio je Dragan Veselinov koji je izdržao nešto duže, do jula 2003. godine, a zatim Stojan Jevtić. Zanimljivo je da je Ivana Dulić-Marković vodila resor dve godine, nakon čega su usledila imena poput Gorana Živkova, Danila Golubovića i Predraga Bubala koji su bili vršioci dužnosti.
Slobodan Milosavljević je preuzeo resor u maju 2007. godine, a nasledio ga je Saša Dragin. Nakon Dragina, kratko je bio Dušan Petrović, da bi 2012. godine došao Goran Knežević. Njega je nasledio Dragan Glamočić, koji je svoj prvi mandat završio u aprilu 2014. godine. Usledila je Snežana Bogosavljević Bošković, a zatim je došao period najdužeg kontinuiteta u novijoj istoriji. Branislav Nedimović je ministar bio od avgusta 2016. do oktobra 2022. godine, što je retkost u ovom nizu čestih promena.
Posle Nedimovića, usledile su nove promene. Jelena Tanasković je resor vodila do maja 2024. godine, kada je funkciju preuzeo Aleksandar Martinović. Međutim, najveća zanimljivost ove hronologije je povratak Dragana Glamočića. On je 2025. godine ponovo postao ministar, čime je postao jedini čovek na ovoj poziciji koji je došao drugi put. Primopredaja dužnosti sa Martinovićem obavljena je 17. aprila, mada se u materijalima navode i datumi 15. i 16. aprila kao stupanje na funkciju.
Projektovani godišnji rast bio je 9,1 odsto, odnosno najmanje 6,1 odsto u lošijim godinama, dok je desetogodišnji rast proizvodnje iznosio svega 1,7 odsto — Branislav Gulan, analitičar i publicista
Ovi podaci najbolje oslikavaju razdor između onoga što se planira u kabinetima i onoga što se dešava na njivi.
Cena nestabilnosti za proizvođača
Ova hronologija nije samo suva statistika za arhivu, već direktno objašnjenje zašto se mnogi problemi u stočarstvu i biljnoj proizvodnji ne rešavaju decenijama. Svaki novi ministar donosi novu strategiju, nove ljude u kabinetu i nove prioritete, dok stari projekti bivaju zaboravljeni. Kada pogledate podatke koje iznosi Gulan, vidite da je kontinuitet u vođenju resora bio izuzetno slab, posebno nakon 2000. godine. Problemi sa produktivnošću, konkurentnošću i investiranjem ostaju isti, bez obzira na to ko sedi u fotelji.
Nedimovićev mandat od šest godina pokazao je da duži period može doneti stabilnost, ali čak ni to nije bilo dovoljno da se premosti jaz između planova i realnosti. Razlika između planiranog rasta od 9,1 odsto i ostvarenog 1,7 odsto je porazna. To znači da su godine prolazile, novac se trošio, a proizvodnja je jedva disala. Za vas na terenu, to se prevodi u niže otkupne cene, skuplju hranu za stoku i manju sigurnost da li će vaša deca ostati na selu.
Nova Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja za period od 2026. do 2034. godine najavljuje promenu pristupa. Govori se o većem značaju rezultata uloženog novca, prehrambenoj sigurnosti i efikasnijem korišćenju resursa. Međutim, ključno pitanje ostaje da li će ovaj put biti drugačije. Dok se ministri menjaju, zemlja ostaje ista, a potrebe proizvođača se ne menjaju. Potrebna je vizija koja će nadživeti jedan mandat.
Zaključak urednika
Gledajući ovu listu od dvadeset jednog imena, čovek se pita da li je poljoprivreda ikada bila pravi prioritet ili je samo služila kao politički poligon. Povratak Dragana Glamočića pruža šansu za ispravljanje grešaka iz prošlosti, ali samo ako se nauče lekcije iz onih propalih strategija. Poljoprivreda ne trpi kratke staze, a ni kratke mandate. Ako želimo da onih 1,7 odsto rasta postane prošlost, moramo tražiti kontinuitet koji će trajati duže od jedne berbe.
Izvor: AgroSmart, 21. septembar 2026.
💬 0 komentara