Dok kombajni tutnje po vojvođanskim njivama i vade glavice teže nego ikad, u seoskim kućama vlada muk. Rod je toliko dobar da bi čovek pomislio kako nema razloga za brigu — ali upravo suprotno. Ove sezone crni luk u Vojvodini nije problem proizvesti, problem ga je prodati tako da čovek ne ostane dužan.
\n\nSuša koja nije slomila proizvodnju, ali jeste zaradu
\n\nLeto za nama bilo je jedno od onih koje poljoprivrednici pamte po temperaturama i štedljivim prognozama. Bez sistema za navodnjavanje, ovakva godina značila bi katastrofu — prazne njive, suve glavice, gubitak od nekoliko miliona dinara po gazdinstvu. Ali oni koji su imali pumpe, cevi i dovoljno hrabrosti da ulažu u vodu, sada vade rod koji bi u normalnim okolnostima bio senzacija.
\n\nParadoks je u tome što je agrotehnika pobedila klimu. Navodnjavanje je spasilo useve tamo gde je priroda već bila digla ruke. Problem je nastao drugde — na tržištu, tamo gde se kilogram pretvara u dinar, a dinar u račun za gorivo, vodu i nadnice. Poljoprivrednik je ove godine pobedio nebo, ali ga je pobedio otkupljivač.
\n\nSuša je, dakle, prošla. Računi za struju i vodu, međutim, tek stižu.
\n\nBrojke koje ne vole srpskog povrtara
\n\nNa terenu sezona izgleda gotovo nestvarno. Prinosi se kreću od osamdeset do stotinu tona po hektaru, a udeo glavica prve klase prelazi devedeset odsto. Prosečna veličina je pet do sedam santimetara — kalibar koji bi u dobrim godinama punio skladišta i trgovine od Vojvodine do Beograda.
\n\nMeđutim, u knjigama priča izgleda sasvim drugačije. Luk naveliko trenutno košta svega dvadeset dinara po kilogramu, dok se u marketima prodaje za četrdesetpet do pedeset. Razlika je više nego dvostruka, i ta razlika nije ostala na njivi.
\n\n\n\n\nI u zemljama u okruženju luk je jeftin i to je razlog što povrtari uprkos prosečnim i dobrim prinosima nisu baš najzadovoljniji cenom — Oskar Sarvai, proizvođač iz Mužlje
\n
Sarvai ne krije razočaranje. Kaže da je zastoj u prodaji domaćim i stranim nakupcima već primoran da neke proizvođače zaustave vađenje na pola sezone — jednostavno se ne isplati vaditi ono što nema kome prodati. Regionalno tržište, objašnjava on, ne pravi razliku između srpskog, mađarskog ili rumunskog luka, a svi oni ove godine imaju viška.
\n\nStručnjaci upozoravaju i na drugi, tiši problem koji se javlja posle vađenja. Docent dr Đorđe Vojnović sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta napominje da dugotrajna žega, čak i uz navodnjavanje, ostavlja trag na lukovicama.
\n\n\n\n\nKod pojedinih proizvođača u Bačkoj, na približno pet odsto izvađenih glavica, uočeni su simptomi koji ukazaju na prisustvo fuzariozne truleži u donjoj zoni lukovice — dr Đorđe Vojnović, Poljoprivredni fakultet Novi Sad
\n
Fuzariozna trulež nije nova bolest, ali u godinama stresa poput ove zna da napravi ozbiljne štete. Obolelo tkivo menja boju, omekšava i postepeno propada, a kod jače zahvaćenih glavica može se osetiti i neprijatan miris. Takve lukovice gube tržišnu vrednost i nisu za skladištenje, što znači da pet odsto roda u Bačkoj automatski ide u gubitak, bez obzira na tržišnu cenu.
\n\nNavodnjavanje više nije luksuz, ali ko plaća račun za vodu?
\n\nOno što se dešava u vojvođanskim atarima ove jeseni otkriva jednu širu, hroničnu bolest srpske poljoprivrede. Proizvođač snosi najveći rizik — ulaže u seme, hemiju, gorivo, vodu, radnu snagu — a na kraju ostaje sa cenom koju mu neko drugi odredi. Dvadeset dinara po kilogramu, uz ovakve troškove, nije samo niska cena. To je matematički minus koji se prenosi iz sezone u sezonu.
\n\nNavodnjavanje se već godinama nameće kao jedini odgovor na klimatske promene. Ove sezone to se i dokazalo — tamo gde je bilo vode, bilo je i roda. Ali svaki sat pumpe znači potrošene kilovate, a svaki kubni metar vode znači novac koji mora negde da se vrati. Ako se taj novac ne vrati kroz fer otkupnu cenu, onda smo samo zamenili jedan problem drugim: umesto suše, imamo gubitak zbog precenjene investicije.
\n\nDržava mora jasno da kaže koju poljoprivredu želi. Ako želi domaću proizvodnju, mora da obezbedi da razlika između njive i marketa ne bude tolika da seljaka tera da odustane. Ako želi uvozni luk po niskoj ceni, neka to otvoreno kaže — ali neka prestane da priča o strategiji razvoja sela dok istovremeno prazni džepove istim tim seljacima.
\n\nSejo poručuje: bez fer cene nema ni sledeće sezone
\n\nKada Oskar Sarvai kaže da će dogodine luk sejati na manjim površinama jer ne može da pokrije ni osnovne troškove, to nije pretnja — to je najava. Ako se ta najava ostvari u dovoljnoj meri, već sledeće jeseni gledaćemo kako uvozni luk puni rafove, a domaća proizvodnja bude tema za arhivu.
\n\nOvo je priča koja se ponavlja iz sezone u sezonu, samo sa drugim proizvodima — bilo da je u pitanju mleko, pšenica, malina ili sada luk. Uvek isti obrazac: dobar rod, slaba cena, uvoz koji rešava kratkoročno, poljoprivrednik koji odustaje. I tako u krug, dok sela ne ostanu pusta..
\n\nVisok prinos od stotinu tona po hektaru nije uspeh vredan slavlja dok god poljoprivrednik za njega dobije cenu koja ne pokriva ni ono što je uložio. Navodnjavanje je spasilo glavice — ali bez fer otkupne cene, niko neće imati razloga da sledeće godine uopšte pali pumpe.
\n\n\n\n
Izvor: AgroFin, 21. septembar 2026.
💬 0 comments