Nema poljoprivrednika koji sa strahom ne otvara fakture na kraju meseca. Kada se saberu stavke za gorivo, đubrivo i zaštitna sredstva, a brojke crvene boje rastu brže nego usevi na njivi, postaje jasno da ekonomija gazdinstva ulazi u zonu rizika. Ta tišina pred oluju sada se čuje i preko granice, tačnije iz susedne Turske, gde su troškovi proizvodnje postali noćna mora za većinu proizvođača. Najnoviji podaci iz septembra 2026. godine otkrivaju sliku koja bi trebalo da zabrine i svakog srpskog poljoprivrednika, jer se tržište ne ponaša kao ostrvo već kao spojen sud. Ono što se danas dešava u Anadoliji, sutra može lako da pređe u Pomoravlje ili Bačku.
Regionalna povezanost agrarnih tržišta
Ne treba biti ekonomista pa shvatiti da nas sa Turskom vezuje više od samo dobrosusedskih odnosa i turističkih putovanja. Naše dve poljoprivrede dele sličnu klimu, iste izazove na terenu i, što je najvažnije, zavise od istih globalnih tokova kada su u pitanju energenti i sirovine. Lanci snabdevanja su duboko isprepletani, što znači da inflacija u agraru nije lokalna pojava, već virus koji ne bira državne granice kada su u pitanju inputi. Zato podaci Turskog statističkog instituta, poznatijeg kao TÜİK, nisu samo suva statistika za njihove ljude, već upozoravajući signal za ceo region.
Kada najveći proizvođači u tom delu Evrope i Azije počnu da stenju pod teretom cena, to znači da je pritisak na maržu postao neodrživ. Istorijski gledano, ovakvi skokovi cena inputa uvek su prethodili smanjenju proizvodnje ili poskupljenju hrane na krajnjem tržištu. Naši ljudi znaju da đubrivo čini osnovu prinosa, ali kada ono poskupi za trećinu u godinu dana, mnogi jednostavno odustaju od optimalne prihrane. To znači manji prinos, lošiji kvalitet i na kraju, manje para u džepu kada dođe otkup. Zemlja trpi sve, ali džep proizvođača ima svoje dno.
Detaljna analiza statističkih podataka
Prema izveštaju objavljenom 24. septembra 2026. godine, indeks cena poljoprivrednih inputa u julu je bio 27,62 odsto viši nego u istom mesecu prošle godine. Na prvi pogled, mesečni rast od 0,20 odsto u odnosu na jun deluje bezazleno, ali godišnja slika otkriva pravi obim problema. U odnosu na decembar prošle godine, cene su već porasle 17,15 odsto, što govori o ubrzanom trendu tokom prve polovine godine. Prosečan rast u poslednjih dvanaest meseci iznosio je čak 33,39 odsto, što je brojka koja briše profit mnogim domaćinstvima.
Najveći godišnji rast zabeležen je kod đubriva i poboljšivača zemljišta, čije su cene bile 33,07 odsto više nego godinu dana ranije. Poljoprivredni proizvodi i usluge koji se koriste u proizvodnji poskupeli su 28,82 odsto, dok su ulaganja u poljoprivredi bila skuplja 20,53 odsto. Ovi podaci jasno pokazuju da je ono što mora da se kupi da bi se uopšte počelo sa setvom postalo nedostižno za manje proizvođače. Na mesečnom nivou slika je nešto drugačija i donosi malu nadu, ali samo za trenutak. Najveći rast u julu zabeležen je kod energije i maziva, gde su cene povećane 4,82 odsto.
Istovremeno, cene stočne hrane smanjene su 1,64 odsto, dok su đubriva i poboljšivači zemljišta pojeftinili 3,16 odsto u odnosu na jun. Ipak, to mesečno pojeftinjenje ne može da poništi godišnji udarac koji su proizvođači već primili.
Troškovi inputa ostali su jedan od važnih faktora koji utiču na ekonomsku računicu poljoprivredne proizvodnje, uprkos umerenijoj mesečnoj stopi rasta — Izveštaj TÜİK-a
Implikacije za domaće proizvođače
Ovo nije vest koja treba da završi samo kao informacija sa strane, već kao poziv na pažnju za svakoga ko živi od zemlje u Srbiji. Kada energija i maziva poskupe gotovo pet odsto u jednom mesecu, to direktno diže cenu obrade zemljišta, transporta i navodnjavanja. Treba gledati širu sliku gde visoki troškovi proizvodnje u Turskoj mogu imati i određene pozitivne efekte po nas, ali to je mač sa dve oštrice. Ako oni budu manje proizvodili zbog skupih inputa, cene voća i povrća na zajedničkom tržištu mogu porasti, što odgovara našim izvoznicima.
Međutim, ako su im troškovi veći, verovatno će i oni pokušati da podignu prodajne cene, što stvara pritisak na konkurentnost svih nas u regionu. Nema tu pobednika kada su osnovni troškovi proizvodnje u stalnom rastu. Ono što najviše brine jeste činjenica da je godišnji rast troškova i dalje visok, iako je mesečna stopa rasta znatno umerenija. To znači da se cene nisu vratile na stare staze, već samo sporije rastu na novom, višem nivou. Za proizvođače to znači da moraju da revidiraju svoje kalkulacije za narednu sezonu i da se pripreme na još tesniju godinu. Nema više prostora za grešku ni za rasipanje, svaki dinar mora biti opravdan.
Zaključak
Na kraju, sve se svodi na opstanak onoga ko najteže radi, a najmanje priča o tome. Podaci iz Turske su samo ogledalo u kojem se i srpski poljoprivrednik može prepoznati, jer bol nema pasoš. Ako ne budemo pratili ove trendove i prilagođavali se, rizikujemo da nas tržište pregazi dok mi još uvek gledamo u prošle račune. Zemlja trpi sve, ali džep proizvođača ima svoje dno.
Izvor: Agro TV, 24. septembar 2026.
💬 0 comments