Tegla meda na stolu, pčelar u dvorištu broji koliko mu ostaje kad plati kurira. To je slika koja se ponavlja svakog januara u poslednjih pet godina, otkad je DHL počeo da "usklađuje cene" precizno onoliko koliko mu srpsko tržište dozvoli da progura. Najava kompanije DHL Express da će od 1. januara 2027. godine međunarodne usluge u Srbiji poskupeti prosečno 4,9 odsto, a unutrašnji poštanski saobraćaj 5,9 odsto, nije udarna vest za beogradske menadžere. Udarne su za svakog proizvođača meda kod Valjeva, sira na Zlatiboru ili ajvara u čačanskom kraju koji pakuje robu i šalje je u Minhen, Cirih ili Beč.
Kad globalni igrač kaže "usklađivanje", seljak čuje "skuplje"
Logistika je za srpskog malog proizvođača već godinama pitanje opstanka, ne pitanje komfora. Dok veliki izvoznici imaju svoje kamione, hladnjače i ugovore sa špediterima, mali pčelar, vinogradar, proizvođač sušenog voća ili zanatskog sira sve više zavisi od kurirskih službi. DHL je, zajedno sa još nekoliko globalnih igrača, praktično jedini kanal koji drži otvorenom direktnu prodaju od njive do stola, od malog proizvođača do kupca u inostranstvu.
Tržište direktne prodaje i koncepta 'od njive do stola' u Srbiji više nije eksperiment. Organska poljoprivreda, sirevi sa malih gazdinstava, vina sa geografskim poreklom, pčelinji proizvodi, lekovito bilje — sve to traži put do kupca koji je najčešće van granice. I tu nastaje problem, jer od DHL-a i njemu sličnih zavisi koliko brzo i koliko skupo će srpska roba stići do inostranog stola.
Šta tačno poskupljuje od Nove godine
Prema zvaničnom saopštenju kompanije, prosečno povećanje cena za tržište Srbije stupa na snagu 1. januara 2027. Za međunarodne usluge povećanje iznosi 4,9 odsto, dok će unutrašnji poštanski saobraćaj poskupeti nešto više — 5,9 odsto. Kompanija to naziva "godišnjim usklađivanjem cena", termin koji zvuči tehnički, bezbolno i rutinski. U praksi to znači da svaka pošiljka, bila ona od pet stotina grama ili pet kilograma, dobija novu, višu cifru na fakturi.
Direktor DHL Express Srbija Fion Heriot (Fionn Herriott) objašnjava zašto se to radi:
Godišnje usklađivanje cena omogućava nam da očuvamo visok nivo kvaliteta i pouzdanosti usluge koji korisnici s pravom očekuju od DHL-a — Fion Heriot, direktor DHL Express Srbije
Prevedeno sa korporativnog na srpski seljački, to znači samo jedno — opet poskupljuje, a razlozi su uvek isti.
Brojke koje bole na terenu
DHL posluje u više od 220 zemalja i teritorija, pa kad kompanija te veličine kaže da joj rastu troškovi, problem nije lokalni već sistemski. Kompanija kao razloge za poskupljenje navodi inflaciju, rast cena energenata, sve strože regulatorne i bezbednosne procedure koje nameću nacionalne i međunarodne institucije, kao i rastuće troškove rada na brojnim tržištima.
Kao globalna kompanija prisutna u više od 220 zemalja i teritorija, svoje poslovanje prilagođavamo kako lokalnim ekonomskim prilikama, tako i kretanjima na međunarodnim tržištima. Pored inflacije, na strukturu troškova utiču i rast cena energenata, sve strože regulatorne i bezbednosne procedure koje uvode nacionalne i međunarodne institucije, kao i rastući troškovi rada na brojnim tržištima — iz zvaničnog saopštenja DHL Express Srbije
Sve su to legitimni razlozi — razumljivi i na prvi pogled opravdani. Ali za srpskog poljoprivrednika koji ne razmišlja u kategorijama globalnih lanaca snabdevanja, to znači samo jedno: manje novca na kraju meseca, opet.
Koliko to zapravo košta pčelara iz Valjeva
Uzmimo konkretan primer, jer apstraktne procente ne oseća niko. Proizvođač meda iz okoline Valjeva koji mesečno pošalje tridesetak paketa od dva kilograma kupcima u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj trenutno za međunarodnu pošiljku te težine plaća između 2.500 i 3.500 dinara, zavisno od destinacije. Posle poskupljenja od gotovo pet odsto, na svaki paket ide dodatnih 130 do 175 dinara.
Pomnožite to sa trideset paketa mesečno. Dobijete između 4.000 i 5.000 dinara razlike samo u jednom mesecu, a godišnje lako dogura do pedeset hiljada, pa i šezdeset. Za nekoga ko godišnje zaradi možda petnaest do dvadeset hiljada evra, to nije sitnica. To je često razlika između ulaganja u novu opremu za pčelinjak i odustajanja od proširenja proizvodnje, između nove ture za sir i popravke stare, između još jedne košnice ili ćutanja do sledeće sezone.
Sitno na prvi pogled. Kobno na godišnjem nivou.
Kad logistika pojede svu marginu
Srpski agrar se već godinama bori sa tankim marginama. Otkupne cene pšenice, maline, mleka, svinjskog mesa osciliraju, a troškovi proizvodnje, od goriva i đubriva do ambalaže, neprestano rastu. Logistika je u toj jednačini bila jedna od retkih stavki koje su, do pre nekoliko godina, držale korak sa inflacijom, ali nisu divljale. Poskupljenja kurirskih službi od pet do šest odsto godišnje sada postaju pravilo, ne izuzetak.
Svako takvo godišnje usklađivanje, kroz tri do četiri godine, pojede svu razliku koju seljak napravi boljom tehnologijom, većim prinosom ili skupljom otkupnom cenom. Tu prestaje priča o pošiljkama i počinje priča o konkurentnosti. Srpski proizvođač koji izvozi u zemlje Evropske unije već se takmiči sa kolegama iz Poljske, Rumunije, Bugarske — državama u kojima su logistički troškovi često niži, a infrastruktura brža. Kad DHL u Srbiji poskupi za pet odsto, a u konkurentnim zemljama poskupi slično ili manje, margina se dodatno topi na leđima onoga ko robu zapravo proizvodi.
Država sedi sa strane, a seljak plaća
Ono što posebno zabrinjava jeste pasivnost države u ovoj priči. Dok se globalni logistički igrači redovno usklađuju i prebacuju troškove na krajnjeg korisnika, srpska agrarna politika nema jasan odgovor na pitanje kako zaštititi izvozni potencijal malih proizvođača u svetu gde logistika postaje sve skuplja i sve složenija.
Subvencije za transport postoje u nekim segmentima, ali su nedovoljne, nedovoljno ciljane i nedovoljno poznate onima kojima su najpotrebnije. Programi podrške digitalnoj prodaji i direktnom izvozu poljoprivrednih proizvoda gotovo da ne postoje na ozbiljnom nivou. Dok se to ne promeni, srpski seljak će i dalje sam snositi troškove globalnih lanaca, inflacije i regulatornih zahteva koji se donose u Briselu, a ne u selu kod Trstenika ili Blaca.
Zadruga kao jedini izlaz
Kratkoročno, iskreno, malo šta. Pojedinac može da traži alternativne kurirske službe, da konsoliduje pošiljke, da pregovara o volumenu. Ali za malog proizvođača koji mesečno pošalje trideset paketa, to je borba sa vetrenjačama. Većina nema dovoljno pošiljki da bi dobila posebne uslove, niti logističko znanje da optimizuje lance snabdevanja.
Dugoročno, rešenje leži u udruživanju. Zadruge i klasteri malih proizvođača koji zajedno šalju robu iz jednog skladišta mogu da pregovaraju o boljim uslovima, da popune kamion umesto da šalju trideset rasutih paketa. To nije nova ideja. To je ideja koja u Srbiji teško prolazi između seoskih sujeta i lošeg iskustva sa zadrugama iz devedesetih, ali postaje nužna kad svaki pojedinačni igrač na tržištu postane premali da pregovara sa kompanijom prisutnom u 220 zemalja.
Margina se ne deli, ona se brani
Poskupljenje DHL-a od januara 2027. nije katastrofa samo po sebi. Ali je još jedan kamenčić na teretu srpskog poljoprivrednika koji pokušava da preživi u globalnom tržištu koje mu ne olakšava. Pet odsto ovde, šest odsto onde — kad se saberu na pet godina, to je trećina zarade koja je nestala samo na logistici.
Seljaci ne traže milostinju. Traže ravnopravne uslove. Ako globalne kompanije smeju svake godine da usklađuju cene, onda srpska država mora da nađe način da zaštiti one koji tu robu zapravo proizvode. Jer bez njih — nema ni pošiljki za DHL, nema priče o Srbiji kao zemlji kvalitetne hrane, nema ni famoznog srpskog agrarnog brenda o kome toliko pričamo a tako malo radimo. Pčelar kod Valjeva ne sme da bude poslednji u lancu vrednosti koji počinje u njegovoj košnici.
Izvor: Biznis.rs, 25. septembra 2026.
💬 0 komentara