Pekmez od šljiva, tegla domaćeg soka, konzerva paradajza — na prvi pogled obična zimska priča iz jednog malog gradića. Ali iza XVII Festivala zimnice u Koceljevi krije se brojka koja bi trebalo da probudi svakog ko u Beogradu piše agrarnu strategiju. Od sedam domaćica 2009. godine, festival je prošle sezone stigao do dvesta trideset izlagača, od čega šezdesetak lokalnih proizvođača. Ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu prof. dr Dragan Glamočić došao je u Koceljevu sa porukom koja se ne razlikuje mnogo od onoga što te domaćice znaju već sedamnaest godina: bez višeg stepena prerade domaćih sirovina nema razvoja srpskog agrara.
Od tegle do milijarde dolara
Srbija je lane, uprkos izuzetno teškoj i sušnoj sezoni za voćarsku proizvodnju, uspela da izveze proizvode od voća i povrća vredne više od milijarde dolara, uz suficit od preko 660 miliona dolara. Sušna godina, a izvoz raste — to nije slučajnost. To je znak da se iz Srbije više ne izvozi samo sirovi plod, već proizvod koji je kod kuće prošao kroz preradu, pakovanje i brendiranje.
Ideja da sirovinu treba pretvoriti u gotov proizvod pre nego što napusti naše dvorište provlači se kroz svaku ozbiljniju debatu o srpskom agraru već dve decenije. Klimatski haos i globalni pritisci na cene primarnih poljoprivrednih kultura učinili su tu priču hitnom. Koceljeva je, izgleda, tu lekciju savladala pre ostatka države — samo što to nije uradila zahvaljujući strategiji, već zahvaljujući upornosti sedam žena koje su 2009. rešile da pokažu šta znaju.
Glamočić u Koceljevi: bez hladnjača nema ni plasmana
Ministar Glamočić obišao je štandove, razgovarao sa izlagačima i poljoprivrednim proizvođačima o proizvodnji, preradi i mogućnostima za bolji plasman domaćih proizvoda. Njegova glavna poruka bila je jasna: nije dovoljno samo proizvesti — neophodno je ulagati u preradu, hlađenje i hladni lanac, sušenje, sortiranje, pakovanje i plasman. Kompletan lanac vrednosti koji naši poljoprivrednici godinama pokušavaju da zatvore.
Koceljeva je, prema rečima ministra, sredina koja ima dobru osnovu za dalji razvoj — porodična gazdinstva, zadruge i veći prerađivački kapaciteti na jednom mestu.
Važno je da ih što bolje povežemo. Proizvođaču je potreban siguran kupac, a prerađivaču sigurna i kvalitetna domaća sirovina — prof. dr Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu
Ta rečenica jezgrovito opisuje ono što srpskom agraru nedostaje već decenijama. Imamo sirovinu. Imamo i ljude koji znaju da je pretvore u nešto bolje. Ali ono što nemamo dovoljno jeste pouzdanu mrežu između te dve tačke — ugovore, otkupne centre, hladnjače i distributivne kanale koji bi vezali jedno za drugo.
Brojke koje pričaju priču
Razlika između 2009. i prošle godine — od sedam domaćica do dvesta trideset izlagača — nije samo statistika o rastu jedne manifestacije. To je statistika o rastu jednog modela. Svaki izlagač na tom festivalu doneo je sa sobom teglu, bocu, kesicu ili konzervu — gotov proizvod sa višom cenom, dužim rokom trajanja i širim tržištem od svežeg ploda koji bi, da nije bio prerađen, završio na nekom od velikih otkupnih mesta za bagatelnu cenu.
Glamočić je posebno istakao značaj učešća mladih, dece, malih porodičnih gazdinstava i žena sa sela. To nije fraza za javne nastupe. Žene na selu su u Srbiji decenijama nosile teret prerade — od mleka, preko voća, do mesa — ali su to radile u okviru svojih domaćinstava, bez ikakve institucionalne podrške. Festival zimnice je, čini se, jedna od retkih prilika gde se taj rad izvadi iz kuhinje i stavi na sto pred stotine posetilaca.
Milijarda dolara i pitanje koje se ne postavlja dovoljno glasno
Izvoz od milijarde dolara i suficit od preko 660 miliona dolara iz 2025. deluju kao festivalska statistika. Ali iza te cifre stoji drugačija priča. Srbija je, uprkos suši koja je opustošila voćarsku proizvodnju, uspela da zadrži izvoznu poziciju — verovatno po višim cenama, jer je na tržištu bilo manje svežeg voća. Taj scenarij je dvosekli mač.
Kratkoročno donosi više novca po kilogramu. Dugoročno znači da se domaća sirovina prečesto izvozi prerađena u inostranstvu, a gotov proizvod uvozimo nazad po višestruko većoj ceni. Upravo zato Glamočićeva poruka o investiranju u preradu, hlađenje i sušenje nije samo lepa fraza. To je ekonomska nužda, ako srpski agrar namerava da prestane da bude sirovinska periferija Evrope.
Svaki kilogram jabuke koji napusti Srbiju kao džem, sok ili sušena kriška donosi više novca nego isti taj kilogram koji ode u gajbama. A taj novac, ako ostane u lancu — od voćnjaka, preko hladnjače, do prerađenog proizvoda — znači plaćenije sezone, moderniju opremu i veće šanse da mladi ostanu na selu umesto da pakuju kofere za inostranstvo.
Od festivala do državne politike
Festival zimnice u Koceljevi je lepa priča, ali festivali ne hrane budžet ni poljoprivredu tokom cele godine. Reč ministra o povezivanju proizvođača i prerađivača mora da se pretoči u konkretne mere — ugovore, subvencije za hladnjače, linije za preradu u zadružnom sektoru, povoljne kredite za pakovanje i brendiranje. Bez toga, i najlepša priča ostaje samo priča za TV prilog.
Koceljeva ima sreću da na malom prostoru objedini porodična gazdinstva, zadruge i veće prerađivače. To nije čest slučaj u Srbiji. Većina opština ima jedno bez drugog — ili ima sirovinu bez prerađivača, ili prerađivača bez dovoljne količine domaće sirovine. Zato bi ovaj model, ako već nije, mogao da bude ispitivan i u drugim sredinama — ne kao šablon, već kao dokaz da povezivanje funkcioniše kada postoji volja.
"Kad sedam domaćica napravi festival, pa za petnaestak godina tamo dođe dvesta trideset izlagača, onda neko treba da se zapita zašto isti sistem ne primenimo i na mleko, na meso, na ratarske kulture" — stav uredništva mojegazdinstvo.rs
Nije tajna da srpski agrar decenijama živi od sirovine, a ne od gotovog proizvoda. Jabuke idu u gajbama, mleko u cisternama, kukuruz u vagonima. U takvom modelu novac se zadržava na uvoznicima gotove hrane, ne na našim poljoprivrednicima. I dok god se to ne promeni, svaka priča o razvoju srpskog sela biće samo lepa dekoracija za pritisak dugmeta u Banskom dvoru.
Ministar Glamočić je u Koceljevi, pred publikom koja je došla da kupi pekmez i domaći sok, rekao ono što bi trebalo da piše u Strategiji poljoprivrede Srbije do 2035. Prerada nije dodatak proizvodnji — prerada jeste proizvodnja. Sedam domaćica pokazalo je put. Dvesta trideset izlagača već hoda njime. Ostaje da država konačno asfaltira taj put i za ostale, pre nego što i oni počnu da pakuju kofere.
Izvor: Agro TV, 26. septembar 2026.
💬 0 komentara