Dok se u ataru sela Vinča, na pedesetak kilometara od Kragujevca, berići provlače između redova kaberne sovinjona, vazduh miriše onako kako samo ume da miriše pred kraj septembra — na zrelo grožđe, slankastu zemlju i onaj poseban nemir koji vinogradare drži budnim danima i noćima. U vinariji „Aleksandrović", na čak devedeset hektara u srcu Šumadije, još nisu obrali sve crne sorte, a ono što je već stiglo u podrum nagoveštava berbu kakva se pamti jednom u deceniji.
Zašto je ova sezona drugačija
U srpskom agraru vlada jedno nepisano pravilo — ili roda, ili kvaliteta. Jedno obično pojede drugo. Godina bude rodna, pa grožđe kiselo i vodenasto. Ili pak vrhunska aroma, ali toliko tanka da od nje žive samo enolozi sa diplomom i snovima. E pa 2026. u Topoli, priroda je, čini se, odlučila da pregazi sve kalkulacije. Berba je krenula oko dvadesetog avgusta, najpre belim sortama, a crne — prokupac, kaberne sovinjon i kaberne fran — još drže svoj red. Prema rečima ljudi sa terena, kompletna berba u ovom kraju mogla bi da se protegne sve do sredine oktobra, što je za šumadijski vinogradarski kalendar gotovo pa idealan scenario.
A vremenski uslovi su, kad se saberu, uradili sve što treba. Nije bilo bolesti, nije bilo grada, zaštita je legla na vreme, sunce je odralo svoj deo posla. Kada ovako legne slagalica, dobijete ono čemu se vinogradari nadaju cele karijere — berbu koja će se prepričavati.
Reč čoveka koji živi u vinogradu
Najbolji uvod u ovu sezonu dao je Goran Grujić, vinogradar vinarije „Aleksandrović" iz Topole, čija reč ima posebnu težinu jer ne dolazi iz marketinškog prospekta, nego iz blata i prašine između redova loze.
Ove godine je veoma kvalitetno grožđe tako da očekujemo da dobijemo i kvalitetna vina. Za sad berba je veoma dobra, veoma kvalitetna, imamo dobar rod tako da se i jedno i drugo poklopilo pa smo ove godine zadovoljni i kvalitetom i kvantitetom grožđa. U kontaktu smo i sa drugim našim kolegama i svi se hvale kako je ova godina veoma dobra i po pogledu kvaliteta ali i količine grožđa koje su dobili. Grožđe je zdravo, nije bilo nikakvih bolesti, na vreme smo zaštitili naše vinograde, nije bilo ni grada pa možemo reći da je ova godina veoma dobra, kvalitetna i pamtiće se — Goran Grujić, vinogradar vinarije „Aleksandrović", Topola
Kada ovakvu izjavu da čovek koji svaki dan prolazi kroz redove vinove loze, a ne neko iz Beograda sa šoljom kafe i laptopom, to u agraru nije prazna fraza. To je poziv na ozbiljnu priču o vinu koje će za godinu-dve izaći na tržište, stajati na nekom restoranu, možda osvojiti nešto na nekakvom Decanteru.
Brojke koje nešto znače
Iza ovakvih sezona uvek stoje konkretne cifre, a u Topoli su one više nego zanimljive. Prinos se ove godine kreće između sedam i osam tona po hektaru, što je za kategoriju visokokvalitetnih vina zapravo zlatna sredina. U svetu premium vina važi nepisano pravilo da ozbiljnije vinarije biraju manji prinos po hektaru kako bi dobile koncentrovanije i aromatičnije grožđe. Osam tona na devedeset hektara znači da bi samo vinarija „Aleksandrović" ove godine mogla da ubere između šeststo trideset i sedamsto dvadeset tona grožđa. To su brojke koje menjaju ne samo lokalni, nego i regionalni bilans.
Kad se to pretvori u dinare — a srpsko tržište vina poslednjih sezona nije štedelo ni proizvođače ni potrošače — jasno je zašto ova sezona nije bitna samo vinogradarima. Cela vertikala profitira. Od berača koji ovih dana zarađuju dnevnicu, preko prevoznika koji vršu ka podrumima, do enologa koji se već pripremaju za kasnu fermentaciju.
Tri sorte koje nose Šumadiju
Crne sorte koje još čekaju na branje imaju svoju priču, i to ne bilo kakvu. Prokupac je domaća, autohtona sorta, srce srpskog vinarstva, i svaka ozbiljna berba u Šumadiji bez njega bila bi nepotpuna. Kaberne sovinjon i kaberne fran su internacionalne sorte koje su se, uprkos skepticima, odlično prilagodile šumadijskom tlu i klimi, a kupci ih traže.
Kombinacija ta tri grožđa daje vinarijama mogućnost da prave i kupaže i čiste sortne etikete, što je komercijalno pametan potez. Jer jedno je imati prokupac za domaću publiku, drugo je imati kaberne fran koji sedi rame uz rame sa bordoškim etiketama. A kad imate sve troje na devedeset hektara, to je već ozbiljna priča.
U vinarijama oko Topole, koje su decenijama ime gradile na kvalitetu, a ne na količini, ovakva berba donosi i jednu drugu vrstu pritiska. Pritisak da se od ovako dobrog grožđa napravi vino koje će opravdati očekivanja. Jer lako je proizvesti mnogo kada je godina loša. Pravo umeće je ispoštovati potencijal kada je sve na mestu.
Šta sve ovo znači za srpsko tržište vina
Ako posmatramo širu sliku, sezona poput ove u Šumadiji nije samo lokalna priča između Kragujevca i Beograda. Srbija poslednjih godina pokušava da se pozicionira na vinskoj mapi Evrope, a ovakve berbe su najbolji mogući argument. Domaća vina sa oznakom geografskog porekla iz Šumadije već godinama osvajaju priznanja na regionalnim takmičenjima, a kvalitetna sirovina je osnov svega. Bez zdravog grožđa u vinogradu nema dobrog vina u čaši, koliko god enolog bio vešt i koliko god se marketing trudio.
Osim toga, dobar rod znači i stabilnije cene sirovine za male proizvođače koji grožđe prodaju većim vinarijama. Kada veliki igrači uberu mnogo i kvalitetno, to ne znači nužno i niže otkupne cene. Naprotiv. Tržište tada diže lestvicu, a manje vinarije primorane su da rade ozbiljnije i disciplinovanije. Konkurencija u takvoj situaciji nije pretnja, nego podsticaj.
U toj slici stoji i činjenica da domaći potrošač poslednjih sezona sve više pita za poreklo vina na policama. Ako „Aleksandrović" ili bilo koja druga šumadijska vinarija ove godine ubere zdravo, aromatično grožđe, to je signal i za one vinarije koje paze na svaku kintu u proizvodnji. Pozitivna spirala, ukratko.
Jesen u Topoli miriše na fermentaciju
Dok se crno grožđe još drži za lozu u Vinči i okolnim selima, u podrumima šumadijskih vinarija već se polako pune tankovi prvim partijama belog vina. Fermentacija je u toku, mirisi se šire, enolozi prate svaki dan sa ozbiljnošću kakvu inače pokazuju hirurzi u sali. Sredina oktobra, kada se očekuje kraj berbe crnih sorti, biće i trenutak kada će se znati konačna ocena godine.
Za sada, sve govori da će ocena biti — visoka.
Vinogradari u Šumadiji ove sezone ne kriju zadovoljstvo, a kad oni ne kriju zadovoljstvo, to je u srpskom agraru signal koji vredi pratiti. Jer vino se ne pravi u marketinškim agencijama i ne prodaje se u brendiranim čašama. Pravi se tu, u ovom redu loze koji ste upravo prošli, i to isključivo onda kada priroda, čovek i trud stanu na istu stranu. Ove godine u Topoli, izgleda, svi su na istoj strani.
Izvor: AgroFin, 25. septembar 2026.
💬 0 komentara