Kada prođete pored njiva na severu Bačke, u ataru Kupusine, retko ko zastane. Ravnica, redovi luka, traktori, prikolice — sve izgleda isto kao dvadeset kilometara dalje. A onda vam neko pokaže brojke. Trideset pet tona po hektaru, pa sto deset. Razlika od trostrukog roda na, suštinski, istom zemljištu. I tu prestaje svaka priča o tome kako su "naši uslovi teški" ili kako "tržište ne vredi".
Porodica Gabora Fridriha decenijama živi od povrća. Ali pre pet godina nešto se promenilo. Ne đubrivo, ne seme, ne državna mera — nego način razmišljanja. I upravo tu počinje priča koju bi trebalo da pročita svaki srpski povrtar koji se još uvek pita zašto mu gazdinstvo stoji.
Tri godine pre setve — prvi korak koji većina preskače
U Srbiji se luk obično sadi tamo gde je ostalo mesta u plodoredu. Ako je prošle godine bila pšenica, ako je zemljište slobodno u martu, ako komšija nije zauzeo parcelu — eto mesta za luk. Gabor Fridrih radi potpuno drugačije. Kod njega se o setvi ne razmišlja u martu, nego tri godine ranije.
To nije hir niti luksuz. Tlo na kome luk raste iz sezone u sezonu gubi strukturu, gomila patogene, privlači nematode. Glavice postaju sitnije, kvalitet opada, skladišna sposobnost se urušava. Tri godine pauze između dva ciklusa luka na istoj parceli nije naučna fantastika, nego osnovna higijena zemljišta. Ali u praksi, na srpskim njivama, to je i dalje retkost.
O mestu gde ću sledeće sezone saditi luk razmišljam otprilike tri godine unapred. Plodored, čistoća parcele, kontrola korova — sve mora da se posloži pre nego što traktor uđe u njivu. — Gabor Fridrih, povrtar iz Kupusine
Ova rečenica sama po sebi objašnjava zašto prosečan prinos srpskog luka godinama stagnira ispod pedeset tona po hektaru. Nije problem u sorti, nije u klimi, nije čak ni u ceni. Problem je u odsustvu planiranja. I u činjenici da se većina domaćih proizvođača ponaša kao da sezona počinje u februaru, a ne završava tek kad se poslednja glavica proda.
Brojke koje ne lažu: od trideset pet do sto deset tona
Kada su Fridrihovi krenuli sa novim pristupom, prinosi su se kretali između trideset pet i četrdeset tona po hektaru. To je, inače, standard za Srbiju. Nije katastrofa, ali nije ni priča za pamćenje. Danas Gabor govori o sto do sto deset tona, na pojedinim parcelama. Razlika nije samo u masi. Gotovo sav rod ode na tržište kao prva klasa.
A prva klasa znači nešto što većina srpskih povrtara ne razume. Prva klasa znači da luk može da čeka. Može da ide u skladište u septembru i da izađe u junu naredne godine, gotovo nepromenjen. To menja celu ekonomiku proizvodnje — iz rudnika koji se prazni čim se iskopa, u skladište koje diktira kad će roba da ide na tržište.
Tu se krije ključ koji bi trebalo da razume svaki srpski povrtar, od Subotice do Leskovca. Ko mora da proda u septembru — njega diktira trgovac. Ko može da čeka mart ili jun — diktira on sam. I tu nema pogađanja. To je čista matematika skladišnog prostora, kvaliteta robe i strpljenja.
Iza rezultata stoji čovek, ne kesa đubriva
Sada dolazimo do dela priče koji mnoge nervira, ali ga treba čuti. Gabor ne krije da iza rezultata stoji ozbiljna saradnja sa kompanijom Fertizo, ekskluzivnim distributerom španskog Herogra Especiales za Srbiju. Tu radi i Milanko Gajić, agronom koji prati useve od setve do vađenja. To nije prodavac koji donese katalog i ode — to je čovek koji dolazi na njivu.
U praksi to znači da program ishrane nije univerzalan recept, nego živa stvar. Koriste se vodotopiva đubriva Herocris i biostimulatori, sve dozirano prema stanju useva, fazi razvoja i konkretnim potrebama parcele. Nije isto kad je suša, kad je posle kiše, kad je zemljište zbijeno. Svaka sezona traži drugačiji pristup i drugačiju korekciju.
Nema jedne mere koja rešava sve. Seme, njiva, ishrana, zaštita — moraš da vodiš računa o svakoj kariki, a najteže je znati kad nešto preskačeš. Tu mi Milanko pomaže da ne pogrešim u pravom trenutku. — Gabor Fridrih
Evo šta to znači na terenu, bez ulepšavanja. Đubrivo kupi svako. Ko ima agronoma koji dođe na njivu, pogleda list, izmeri lukovicu, proceni fazu i reaguje pre nego što nastane šteta — to je druga liga. Ta druga liga razlikuje trideset pet od sto deset tona. I ta druga liga se plaća. Ali se i zaradi.
Gabor kaže da su mu se komšije iz Kupusine i okolnih mesta obraćale sa pitanjima — otkud mu takvo lišće, takav prečnik glavice, takav prinos. Seća se kako su mu u jednom trenutku vegetacije redovi bili toliko bujni da je parcela ličila na šumu. Nije to bila reklama, bila je to slika sa terena. Kad ti usev bude toliko bujan da privlači pažnju — onda znaš da program radi. Iza toga stoje sezone učenja, grešaka i korekcija, a ne jedno čudesno đubrivo iz plave kese.
Šta srpsko povrtarstvo može da nauči iz Kupusine
Ako saberemo sve što Gabor radi drugačije od prosečnog srpskog povrtara, dobijamo spisak koji nije revolucionaran, ali je redak u praksi. Prvo — planiranje parcele tri godine unapred. Drugo — ozbiljan program ishrane i zaštite, bez improvizacije i bez "snalaženja u hodu". Treće — stalna stručna podrška agronoma koji prati usev, a ne samo prodaje robu. Četvrto — fokus na kvalitet i skladištenje koje omogućava da proizvod ne ide na tržište pod pritiskom.
Srbija i dalje proizvodi više luka nego što domaće tržište traži. Izvoz je nesiguran, sezonski, zavisan od trenutne politike uvoznika i kursa evra. U takvoj situaciji, jedina prava konkurentska prednost je kvalitet i sposobnost da robu zadržiš dok ne nađeš kupca koji je ceni. Fridrihov primer pokazuje da je to moguće i na porodičnom gazdinstvu, ne samo u velikim sistemima sa stotinama hektara.
Kad ti luk u junu naredne godine izgleda kao da je tek izvađen — onda znaš da si napravio proizvod, a ne samo rod.
Ova rečenica bi trebalo da bude istetovirana iznad radnog stola svakog srpskog povrtara. Jer razlika između "roda" i "proizvoda" jeste razlika između seljaka koji preživljava i proizvođača koji gradi posao.
Sejo zaključuje
Ovo nije priča o čudesima. Ovo je priča o tome šta se desi kad se neko ozbiljno posveti poslu — od izbora njive do trenutka kad kamion odvozi robu. Gabor Fridrih iz Kupusine spada u one poljoprivrednike koji ne čekaju državu, ne čekaju subvenciju, ne čekaju savetodavnu službu. On traži znanje, plaća ga iz svog džepa i primenjuje ga bez izgovora. Srpsko povrtarstvo neće napred ni iz jedne kancelarije u Beogradu. Napred će samo iz ovakvih njiva — i od ovakvih ljudi.
Izvor: Agromedia, 26. septembar 2026.
💬 0 komentara