Deset nedelja. Tačno toliko, prema rečima Prognozno izveštajne službe zaštite bilja, Južni Banat čeka padavine koje bi nešto značile njivi. Od kraja jula nebo iznad vršačkog atara ne šalje ništa sem obećanja, a prozor za setvu uljane repice — onaj koji se kod nas zatvara desetog septembra — zatvorio se pre više od dve sedmice bez ijedne ozbiljne kapi. Sada je već dvadeset sedmi septembar, i pitanje koje se postavlja pred ratare ovog kraja više nije tehničko, već egzistencijalno: sejati silom ili pametno odustati.
Kad kultura nema zamenu, izbor postaje bolest
Južni Banat nije Vojvodina uopšteno. To je kraj specifične geologije, vetrova i zemljišta koja ne trpe svaku kulturu jednako. Na značajnom delu vršačkog atara ni šećerna repa ni kukuruz u punom plodoredu nemaju smisla — bilo zbog strukture zemljišta, bilo zbog vremenskih ograničenja, bilo zbog oba razloga zajedno. Uljana repica se tu, tokom poslednjih desetak godina, uzdigla iz sporedne u gotovo stratešku kulturu. Ne zato što je tržište voli, iako voli. Nego zato što na tom tipu zemlje prosto nema mnogo drugih opcija za rotaciju.
Kad kažem da je PIS upozorenje stavio na sto, ne mislim na neku apstraktnu preporuku. Mislim na konkretnu poruku domaćinima koji su već potrošili novac na repičino seme, već su naručili đubrivo po njenim potrebama, već su iskalkulisali agrotehniku. U ovakvoj situaciji setva nije samo rizična — setva može da bude štetnija od odustajanja.
Zemlja koja čeka kišu koja ne dolazi
Ono što bi trebalo da bude prvi korak posle žetve strnih žita — osnovna obrada i priprema — na mnogim parcelama Južnog Banata ove jeseni nije moglo da se obavi kvalitetno. Posle skidanja pšenice i ječma ostaje zbijeno, suvo korito. Tlo je toliko suvo da nijedan plug, tanjirača ili setvospremač ne može da napravi upotrebljivu strukturu bez prethodne vlage. A vlaga — eto, ne stiže.
Od kraja jula, kako navode u PIS-u, na području Južnog Banata palo je ili ništa ili nedovoljno da promeni bilo šta na njivi. Nije problem samo što setva kasni. Problem je što zemljište fizički ne može da prihvati seme na način koji obećava iole pristojan usev. Suva brazda je mrtva brazda, ma koliko deklaracija sorte bila lepa.
Najgori scenario: seme krene pa ugine
E sad dolazi onaj deo koji svaki iskusniji ratar pamti iz prošlih sušnih sezona, a koji PIS posebno naglašava. Zamislite sledeći scenario: setva se obavi u suvu zemlju, jer čovek nema kud, pa onda padne "mala" kiša od svega nekoliko milimetara. To je dovoljno da seme nabubri i krene u klijanje. Ali nije dovoljno da klijanac završi proces. Rezultat je propadanje klijanaca, neujednačeno nicanje i značajno proređivanje useva koji u proleće izgleda kao da ga je neko ogrejao šakom.
Ukoliko do kraja septembra ne bude značajnijih padavina koje bi obezbedile dovoljno vlage za pripremu zemljišta i ujednačeno nicanje, treba ozbiljno razmotriti odustajanje od setve uljane repice. — Prognozno izveštajna služba zaštite bilja
Ovo nije preporuka za one koji vole da rizikuju. Ovo je preporuka za one koji su već jednom ili dvaput u karijeri videli šta znači sejati u suvu zemlju i onda gledati kako im usev izgleda kao prozno platno.
Optimalni rok je probijen, a prozora za spas nema
Optimalni prozor za setvu uljane repice u našim proizvodnim uslovima je od dvadesetog avgusta do desetog septembra. To nije proizvoljno izmišljen datum — to je biološki imperativ. Usev mora da uđe u zimu dovoljno razvijen da preživi mraz i nastavi vegetaciju u proleće. Svaki dan odlaganja posle desetog septembra smanjuje tu šansu. A mi smo sada već sedamnaest dana iza tog roka.
U takvoj situaciji PIS upozorava da treba razmisliti o potpunom preusmeravanju na drugu jesenju kulturu — ili, ako ni to ne usledi, ostaviti parcelu za prolećnu setvu. Na terenu to znači konkretne odluke, jer se repica ne seje na silu. Seme kupljeno unapred, đubrivo pripremljeno za repičine potrebe, agrotehnika nameštena za tu kulturu — sve to postaje trošak bez pokrića ako se odustane. Ali, hajde da budemo jasni: trošak setve u suvu zemlju može biti još veći, jer povlači za sobom čitavu sezonu u kojoj svaka sledeća kultura startuje s lošijim startnim uslovom.
Šta ovo znači za srpskog ratara koji nije u Južnom Banatu
Ovo nije priča samo o jednoj kulturi i jednom kraju. Ovo je priča o tome koliko je naša poljoprivreda zavisna od jednog jedinog faktora koji niko ne kontroliše. Svake godine u istom periodu ponavlja se isti obrazac: optimalni rok se pomera, ratari čekaju, prognoze se menjaju, i na kraju neko odlučuje da seje, a neko da odustane. Pitanje je samo ko je u pravu i koliko dugo takva igra može da se igra bez većih posledica po proizvodnju.
Za Južni Banat je, međutim, posebno bolno to što repica nema pravu zamenu. Tamo gde zemljište ne trpi šećernu repu, a kukuruz ima svoja strukturna i vremenska ograničenja, repica je bila jedan od useva koji je držao plodored živim i ekonomski isplativim. Ako se od nje odustane, pitanje je šta uopšte sejati — i koliko će to koštati u proleće kada dođe do redovnog rasipanja setve u kukuruzu i pšenici po celoj Vojvodini.
Tu je i ekonomski sloj koji PIS ne pominje direktno, a koji svaki domaćin zna napamet. Cena repice je poslednjih sezona bila solidna, izvoz pouzdan, a proizvođači koji su u nju uložili zarađivali su više nego sa pšenicom. Gubitak te kulture u jednoj sezoni nije samo gubitak roda. To je gubitak jednog od retkih useva koji se u ovom kraju čist isplati.
Suša više nije izuzetak — vreme je da se to konačno prizna
Krajnje je vreme da srpska agrarna politika prihvati jednu neugodnu istinu: sušni periodi poput ovog nisu više izuzetak, već pravilo. Ne može se svake jeseni gledati u nebo i čekati da se prozor zatvori, pa onda brojati štetu. To je rizik koji jednog proizvođača može da snađe, ali ne i čitav kraj koji zavisi od jedne kulture i jednog tipa zemljišta.
Treba nam ozbiljan pristup — navodnjavanje gde god je moguće, sortiment prilagođen sušnijim uslovima, osiguranje useva koje zaista funkcioniše i nešto što naša poljoprivreda nema već decenijama: jasnu komunikaciju između stručnih službi i proizvođača pre nego što se prozor potpuno zatvori. PIS je uradio svoj deo posla i upozorenje je na stolu. Pitanje je šta će se sada desiti na terenu.
Kiša ili ne kiša, odluka o repici u Južnom Banatu više ne može da se odlaže. Sredina je kraj septembra, optimalni rok je probijen za više od dve sedmice, a prozora za spas gotovo da nema. Ko se odluči da seje, ulazi sa jasnim rizikom na svoj džep. Ko odustane, zna da mu proleće donosi nove kompromise i neizvesnost. Jedno je sigurno: dok god nemamo kontrolu nad onim što pada sa neba, srpski ratar igra na istu nesigurnu kartu — iz sezone u sezonu, sve dok neko ne shvati da se ta karta više ne isplati.
Izvor: AgroFin, 27. septembar 2026.
💬 0 komentara