Negde u Pričeviću, selu nadomak Valjeva, u staji porodice Tadić stoji runda vune za koju nema kupca ni po ceni od petnaest dinara po kilogramu. Istovremeno, u jednom beogradskom ateljeu, Lola Lukić od iste te vune oblikuje šešir koji se prodaje za nekoliko stotina evra. Između te dve krajnosti — između farme i ateljea — stoji prazan prostor u kom Srbija godinama gubi novac, znanje i priliku. I ne samo novac. Gubi razlog da uopšte drži ovce.
Vuna je nekada hranila sela, danas hrani — đubrište
Bilo je vreme, ne tako davno, kad je srpsko selo imalo desetine vunovlačara, predionica i malih perionica. Svaka opština imala je bar jednu. Danas se te iste mašine nalaze u dvorištima sakupljača starog gvožđa, a ime Dragoslava Aleksića, nekadašnjeg majstora češljača iz Pirota, malo ko u stočarskom rangu uopšte prepoznaje. Lanac od štale do tržišta, koji je nekad funkcionisao kao sat, sada je pokidan na pola.
Brojke su neumoljive. Stada ovaca u Srbiji daju stotine tona vune svake sezone. Većina te količine nema kupca. Poljoprivrednici je drže u stajama do sledećeg šišanja, ili je — u najgorem scenariju — jednostavno spaljuju. A u isto vreme, tekstilna industrija uvozi prerađenu vunu i vlašastu pređu iz Australije, Novog Zelanda, Kine, sa drugog kraja sveta. Domaća sirovina leži neupotrebljena, strana se skupo plaća. Ta pukotina nije samo ekonomski promašaj. Ona je slika sistema koji decenijama ne zna šta će sa sopstvenim resursima.
Porodično gazdinstvo koje je preraslo u pitanje bez odgovora
Na imanju Tadićevih, Mia vodi priču koju bi svaki ozbiljan agrarni analitičar morao da čuje. Porodica od 2014. uzgaja romanovske ovce, prvobitno vođena plodnošću i ekonomskom računicom. Ali čim su životinje stale na imanje, pojavilo se pitanje koje nijedan agrarni priručnik ne postavlja dovoljno jasno — šta sa runom posle šišanja.
Od runa do upotrebljivog prediva postoji pet etapa, objašnjava Mia. Šišanje, sortiranje, pranje, češljanje, predenje. Svaka košta. Samo šišanje jedne ovce, u zavisnosti od toga ko ga radi, iznosi oko 500 dinara po grlu. Za to treba čista podloga, kvalitetne makaze ili mašinica, iskustvo da se životinja ne povredi i da runo ne izgubi na vrednosti.
Posle šišanja dolazi najdugotrajniji posao — sortiranje, izdvajanje nečistoća, slame, ostataka biljaka, razvrstavanje po kvalitetu i boji. Zatim pranje, koje je na manjim gazdinstvima najčešće ručno i zahteva mnogo vode, prostora i strpljenja. Tek posle toga vuna stiže na vunovlačaru, pa u predionicu.
Vuna se rodi kad se rodi jagnje. Ceniti vunu znači ceniti život — ovcu, prirodu, svoju zemlju — Mia Tadić, porodična farma Tadić, Pričević
Na papiru zvuči jednostavno. U praksi je to meseci rada za jedno jagnje, nekoliko kilograma runa — i nula dinara zarade.
Računica koja se ne može zatvoriti
Evo najgrublje matematike sa gazdinstva Tadića. Mašinica za šišanje košta oko 500 evra. Da bi se ta investicija vratila isključivo od prodaje vune, po sadašnjoj ceni od 15 dinara po kilogramu, trebalo bi prodati oko 4.000 kilograma sirovog runa. Stotinak ovaca na tom gazdinstvu daje jedan do dva kilograma vune po grlu godišnje. To znači da bi Tadići, samo da vrate ulaganje u jednu mašinicu, čekali decenije — i to pod uslovom da uopšte imaju kome da prodaju.
Ovo nije specifičnost jednog domaćinstva. Ovo je presek stanja čitavog sektora. Cena sirove vune u Srbiji davno je pala ispod svake razumne granice, a otkup je toliko nepredvidiv da se mnogi stočari odlučuju da ovce uopšte ne šišaju — što je, naravno, još gore i za životinju i za imanje.
Problem nije samo u brojci na kasi. Kako Mia Tadić objašnjava, iz lanca vrednosti vremenom su nestali ključni čvorovi. Nema dovoljno malih perionica koje bi mogle da operu količine od nekoliko desetina kilograma. Vunovlačara je sve manje, predionice za male serije nisu zainteresovane, edukacija o pravilnoj obradi vune gotovo da ne postoji.
Treba nam mreža malih perionica, očuvanje starih vunovlačara, podrška preradi i edukacija. Bez toga ćemo i dalje imati sirovinu bez cene — Mia Tadić
Kad vuna uđe u atelje, računica se menja
Drugi kraj iste priče potpuno je drugačiji. Lola Lukić, akademska slikarka po obrazovanju, već desetak godina vunu koristi kao primarni umetnički medijum. Njen štand, viđen i na Festivalu vune na Malom Dunavu, nema nikakve veze sa onim što većina ljudi zamišlja pod rečju "vuneni proizvod". Nigde debelih čarapa, nigde teških džempera. Tu su šeširi, beretke, torbe, broševi, tanki odevni predmeti koji pripadaju gradskoj svakodnevici koliko i bilo koja modna kreacija.
Lola je vunu otkrila u Sloveniji, posle godina rada u staklu, svili i drvetu. Ono što ju je privuklo kod pustovanja vune sa svilom jeste činjenica da se vlakna povezuju bez lepka, bez igle, bez konca — samo toplotom, vlagom i pritiskom ruku. Istu tehniku primenjuje i sa viskozom, pamukom, kožom, perlama.
To je materijal primeren gradu i gradskim uslovima života — Lola Lukić, akademska slikarka
Za nju vuna nije sirovina — to je medijum koji se oblikuje, boji, spaja, nabora, prošiva. Svaki komad nastaje sporije nego u industrijskoj proizvodnji, ali zato traje duže i nosi priču. Lola ističe da joj je važno da svaki predmet zadrži vezu sa tradicijom, jer upravo ta veza daje rukotvorini identitet koji mašinska proizvodnja ne može da kopira.
Prazan prostor između farme i ateljea
I tu dolazimo do suštine. Srbija ima sirovinu koja nema cenu. Istovremeno, ima ljude koji tu istu sirovinu pretvaraju u umetničke predmete visoke vrednosti. Između njih ne postoji most — nema organizovanog otkupa, nema kooperativa, nema sistema koji bi stočaru garantovao minimalnu cenu, a zanatliji osigurao stabilnu nabavku.
Rešenja nisu nikakva naučna fantastika. Potrebne su male perionice, dostupne svakom stočaru sa dvadeset ili trideset ovaca. Potrebno je sačuvati ono što je od vunovlačara i predionica ostalo — jer svaka koja se ugasi, nepovratno se gubi. Potrebna je edukacija, ne samo o tehnici prerade, nego i o tržištu, dizajnu, brendiranju. I konačno — potrebna je javna podrška koja će poljoprivrednicima reći da vuna nije otpad, već resurs.
Ovde se ne radi samo o vuni. Radi se o principu koji Srbija ponavlja iz sezone u sezonu. Domaća sirovina izvozi se po damping-cenama, gotovi proizvod uvozi po visokim. To važi za maline, za žito, za stoku, za voće — i za vunu. Dok god se taj obrazac ne promeni, domaći poljoprivrednik će za svoj rad dobijati 15 dinara po kilogramu, a domaća modna kreatorka plaćaće uvoznu pređu sa druge strane planete.
Festival na Malom Dunavu je poziv, ne samo priredba
Festival vune na Malom Dunavu nije lepo organizovana manifestacija bez veze sa stvarnošću. On je živi dokaz da srpska vuna može da se ceni, obrađuje i proda — samo joj treba dati mesto u lancu vrednosti, a ne na dnu đubrišta.
Poruke Tadićevih i Lukićeve, zapravo, savršeno poklapaju. Jedni bez drugih ne mogu. Poljoprivrednik bez zanatlije nema tržište, zanatlija bez poljoprivrednika nema sirovinu. Sve što nedostaje između njih — perionica, vunovlačara, edukacija, organizovan otkup, podrška države — nije nepoznat trošak, nego investicija koja se vraća.
Dok god se jagnje šiša za 500 dinara, a runo prodaje za 15, nešto u ovoj priči debelo ne valja. I to, braćo i sestre stočari, nije vuna. To je sistem koji je zaboravio da vunu treba tretirati kao sirovinu, a ne kao otpad.
Izvor: Agro News, 27. septembar 2026.
💬 0 komentara