Dok se po beogradskim kafanama i ministarstvima vodi beskrajna rasprava o tome ko je kriv za nisku cenu jabuke i zašto malinari opet prete blokadama, devet srpskih firmi upravo u Džedi pakuju mirišljave uzorke organskog džema bez šećera, liofilizovanu malinu i dečju hranu spremnu za duga putovanja preko Crvenog mora. Niko ih ne spominje u domaćim medijima, ali Saudi Food Show — najveći prehrambeni sajam na Arapskom poluostrvu — ove nedelje miriše na zapadnu Srbiju. Iza svega stoje Privredna komora Srbije i Razvojna agencija, dve institucije koje su možda jedine u ovoj državi koje znaju šta rade kada je reč o konkretnim tržišnim vratima.
Bliski istok više nije samo pustinja i nafta
Zamislite zemlju od 35 miliona stanovnika, sa rastućim srednjim slojem koji jede pet puta dnevno i traži kvalitet koji do juče nije ni znao da postoji. To je Saudijska Arabija danas, daleko od slike kakvu većina nas ima — samo naftne dizne i deve. Ova monarhija poslednjih godina agresivno uvozi hranu: sveže voće, smrznute proizvode, dečju hranu, nutritivno obogaćene namirnice. Za Srbiju, koja ima sirovinu ali često nema domaćinski instinkt da je upakuje i proda pod brendom, ovo je prozor koji se otvara tačno sada. I devet firmi iz Srbije odlučilo je da proviri kroz njega.
Nije slučajnost što se baš Džeda pojavljuje na mapi. Prema podacima PKS-a, kroz njenu luku i distributivne centre prolazi približno 75 odsto pomorske trgovine čitave Kraljevine. Ako roba uđe u Džedu, ona može dalje — ka Dubaiju, Kairu, čak i južnoj Aziji. Srbija istorijski nije ni pokušavala ozbiljno da uđe na ova tržišta. Do sada.
Ko je tačno poneo srpsko jelo u pustinju
Na štandu nacionalnog paviljona u Džedi nalazi se možda najraznovrsniji srpski izvozni miks koji je jedna delegacija ikada ponela na Bliski istok. Iz Beograda su stigli ITN Group, Master Fruits i Mirax Agrar. Užice šalje Master Food, a Arilje kompaniju Laki — onu istu koja već godinama gradi brend na srpskim malinama i jabukama, i koja za seljaka iz ariljskog kraja znači više nego svi državni podsticaji zajedno. Valjevo je zastupljeno kroz Agranelu, Lučani kroz Agropartner, Dobanovci kroz Fabriku dečje hrane, a Požega kroz Smiljanić Komerc.
Devet kompanija, devet različitih priča, ali jedan zajednički imenilac: niko od njih ne vozi rinfuzu. Svi dolaze sa gotovim proizvodom, dizajniranim pakovanjem, spremnim da direktno stanu na policu nekog rialskog supermarketa ili hotelskog restorana u Rijadu.
Šta tačno Srbija nudi u Džedi
Ponuda koja je predstavljena u Džedi nije klasična srpska izvozna priča u kojoj se roba tovari u vreće bez etikete i šalje u kontejneru bez poruke. Ovde je sve drugačije — i upravo u toj razlici leži prava prilika.
Kompanije predstavljaju široku ponudu srpske prehrambene industrije od smrznutog, svežeg i organskog voća, pre svega jabuka, do organskih džemova sa niskim sadržajem ili bez šećera, sokova, liofilizovanog, sušenog i čokoladiranog voća, voćnih kaša i pirea, kao i nutritivne hrane za decu i odrasle — Zorana Delić, Privredna komora Srbije
Od smrznutih jabuka, preko organskih džemova sa niskim sadržajem ili bez šećera, sokova, liofilizovanog i čokoladiranog voća, voćnih kaša i pirea, pa do nutritivne hrane za decu i odrasle — ovo je spektar koji pokazuje da srpska prehrambena industrija konačno uviđa da se profit ne pravi u dinima po kilogramu sirovine, već u evrima po jedinici finalnog proizvoda.
Kada se jabuka iz ariljskog kraja ili malina iz užičkog okruga pojavi u finalnom proizvodu na Bliskom istoku, ona vredi tri do pet puta više nego u rinfuzi na domaćem otkupu. To nije teorija — to je matematika koju bi svaki iole ozbiljan agrarni strateg trebalo da napiše na zidu svog kabineta u Beogradu.
Zašto je Džeda važnija nego što se čini
Džeda nije samo Mekka za hodočasnike — ona je i komercijalna kapija čitave regije. Kroz njenu luku prolazi tri četvrtine pomorske trgovine Saudijske Arabije, a to znači da svaki kontejner koji danas pristigne u džedsku luku može za godinu dana završiti na policama Dubaija, Kaira ili Rijada. Ako ne stigne — konkurencija iz Turske, Poljske ili severne Italije već stoji na drugoj strani sajamskog štanda i čeka svojih petnaest minuta.
A tu dolazimo do ključnog pitanja: šta od svega ovoga ima seljak koji u septembru bere jabuke u ariljskom kraju, maline u užičkom ili šljive u okolini Lučana? Odgovor je — potencijalno mnogo, ali samo ako se lanci vrednosti ne preseku na granici. Kompanije poput Lakija iz Arilja ili Smiljanića iz Požege postoje upravo zato što imaju stabilnu sirovinsku bazu iza sebe. A ta baza su mali i srednji voćari koji godinama kubure sa otkupnim cenama koje jedva pokrivaju troškove proizvodnje.
Ako srpski proizvođač ne uđe u lance vrednosti ovakvih kompanija, onda Bliski istok ostaje samo još jedna izložba u kalendaru, a ne ozbiljno tržište — ocenjuju poznavaoci izvoznih prilika u srpskoj prehrambenoj industriji
Daleko od slavlja, blizu realnosti
Bez iluzija, molim. Devet kompanija na jednom sajmu nije nikakva revolucija. To je pre svega test terena i provera kanala, ali upravo takvi testovi, ako se pametno iskoriste, rađaju ozbiljne izvozne priče. PKS i Razvojna agencija su ovde uradili ono što država sama često ne ume — spojili su proizvodni kapacitet sa konkretnim tržišnim prozorom.
Međutim, ne treba zaboraviti ni ograničenja. Srbija na ovakve sajmove izlazi sa devet izlagača, dok Turska ili Češka šalju delegacije od po nekoliko stotina. Halal certifikacija, koja je preduslov za ozbiljniji ulazak u saudijsku prehrambenu industriju, još uvek nije sistemski rešena na nacionalnom nivou. Logistički troškovi od luke Bar ili rečne luke Beograd do Džede i dalje su previsoki za mnoge manje igrače. I, što je možda najvažnije — domaća poljoprivredna politika i dalje nema jasnu strategiju za izvoz finalnih proizvoda, već se uporno drži paradigme izvoza sirovina.
Džeda je test, a ne cilj
Devet srpskih kompanija u Džedi nije priča o gotovom uspehu — još uvek nije. Ovo je priča o prilici koja se otvorila i o tome da li ćemo je znati pretočiti u konkretne ugovore, trajne lance snabdevanja i, što je najvažnije, rast cena sirovine na domaćem tržištu. Jabuka iz ariljskog kraja koja stigne do tanjira saudijskog deteta vredi neuporedivo više od one koja završi u industrijskoj preradi za sitne evre po kilogramu. Džeda je samo prva stanica na mapi koju treba osvojiti. Pitanje je koliko brzo ćemo na nju stići sa ozbiljnim teretom — ili ćemo ponovo, po ko zna koji put, gledati kako drugi prolaze pored nas noseći robu koja je mogla da bude naša.
Izvor: AgroFin, 29. septembar 2026.
💬 0 comments