Šta ako vam neko kaže da je jedna od najperspektivnijih grana srpskog agrara u poslednje dve godine zabeležila rast prihoda od gotovo pedeset procenata — i u istom tom periodu srezala profit na petinu? Zvuči nemoguće, zar ne? Pa ipak, upravo to se desilo sa sektorom lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja u Srbiji. Brojke su tu, hladne i nemilosrdne, i više ne dozvoljavaju nikakvo zavaravanje.
Sto četiri priče, a sve liče na jednu te istu
Srbija je, da budemo iskreni, zemlja koja za ovu priču ima sve preduslove. Raznovrsna flora od Vojvodine do Vranja, čista zemlja u brdsko-planinskim krajevima, radna memorija sela koja još pamti kada se koja trava bere i kako se suši, te generacijama građen odnos prema biljci kao leku. Pored toga, evropsko tržište danas traži organske sirovine sa sertifikatom i plaća premiju za njih. Sve su to šanse koje stoje zapisane u strategijama, u briselskim dokumentima, u izveštajima domaćih i stranih konsultanata. A na terenu — ništa od toga ne dolazi do poljoprivrednika koji tu biljku, da prostite, ubere rukama.
Prema podacima bonitetne kuće CompanyWall, u Srbiji je za gajenje začinskog, aromatičnog i lekovitog bilja registrovano 94 firme i preduzetnika. Sama ta brojka deluje skromno za zemlju sa našim prirodnim bogatstvom, ali je još poraznija ako se doda da prihode iskazuje samo manji deo njih. Znači, znatan broj onih koji su formalno u sektoru zapravo ne proizvodi ništa ili proizvodi toliko malo da to statistika ne registruje. U državi u kojoj se svake jeseni na ivicama njiva mogu videti gomile kamilice, nane i žalfije koje propadaju jer nema ko da ih pokupi, ta brojka je čist apsurd.
Brojke koje otkrivaju sve dublju nejednakost
Finansijski izveštaji sektora za poslednje tri godine čitaju se kao mala lekcija iz ekonomskog apsurda. Neto gubitak od skoro četiri miliona dinara u 2023. godini pretvoren je u dobit od 7,5 miliona dinara godinu kasnije — da bi u prošloj godini profit pao na svega 1,5 miliona dinara. Istovremeno, prihodi celog sektora skočili su za gotovo pedeset procenata. Kako je to moguće? Jednostavno — rashodi su rasli istim tempom kao i prihodi. Skuplje sirovine, skuplje gorivo, skuplji rad pojeli su svaku dodatu vrednost koju je tržište donelo.
Još je poraznija razlika između onih koji uspevaju i onih koji propadaju. Dvanaest firmi uspelo je da ostvari ukupnu dobit od 13,3 miliona dinara, dok je četrnaest firmi zabeležilo gubitke od skoro 11,8 miliona dinara. Dakle, dok jedni grade posao i preživljavaju, drugi tonu — a sredina, ona stabilna srednja klasa malih proizvođača o kojoj svi pričaju, gotovo da ne postoji.
Prosečna bruto zarada u ovoj delatnosti, prema podacima koje prenosi portal Biznis.rs, porasla je sa oko 80.250 dinara u 2023. na 110.400 dinara u 2025. godini. To je rast od gotovo četrdeset procenata za dve godine. Na prvi pogled lepa vest za radnike, ali i pokazatelj koliko je poskupeo rad — što opet jede profit onima koji zapošljavaju i koji bi trebalo da ulažu u razvoj.
Ovaj sektor može da bude zlatna koka srpskog agrara, ali samo ako se država konačno umeša tamo gde tržište ne može samo — u organizaciju otkupa, skladištenja i izvozne logistike
Gde se proizvodi i zašto baš tamo
Proizvodnja lekovitog bilja u Srbiji nikada nije bila ravnomerno raspoređena. Težište je jasno na jugu i jugozapadu — Niš, Aleksinac, Mačva, Raška. To nisu slučajna mesta na mapi. Reč je o krajevima sa dugom tradicijom branja, sa zemljom koja nije toliko zatrovana intenzivnom hemijom, sa stanovništvom koje još poznaje biljke i njihove namene. Nosioci proizvodnje uglavnom su van velikih gradskih centara, što je logično — lekovito bilje traži ruralni prostor, a ruralni prostor sve više traži alternativne izvore prihoda kada kukuruz i pšenica ne donose dovoljno.
Ali upravo ta udaljenost od centara donosi i najveće probleme sa kojima se ova grana suočava. Jer bez dobre logistike, bez pristupa tržištu, bez skladišnih kapaciteta — sva ta znanja i sva ta zemlja ostaju neiskorišćeni.
Pet problema koji guše srpsko lekovito bilje
Prvi i najvažniji je plasman. Bez unapred ugovorenog otkupa, mali proizvođač ne može da pokrije ulaganja u zasade ni u opremu za sušenje i preradu. Čovek poseje kamilicu, uberu je, osuši — i onda nema kome da proda. Drugo je nedostatak radne snage, jer berba i sušenje traže specifično znanje i strpljive ruke kojih je na selu iz godine u godinu sve manje. Treće, tržišne cene su promenljive i niko ne garantuje otkupnu cenu od sezone do sezone. Četvrto, neophodno je stručno znanje o pravom trenutku berbe — jedan dan previše ili premalo znači da eterična ulja ispare, da miris nestane, da kvalitet padne drastično. Peto, destilerije i sušare su skupe investicije koje pojedinac teško može da iznese sam, bez ozbiljne zadružne ili državne podrške.
Bez ugovorenog otkupa i sigurnog kupca, lekovito bilje je hazardna igra na sreću, a ne proizvodnja
Sve se, zapravo, svodi na jedno pitanje — ko će da organizuje ovaj sektor. Mali proizvođač sam ne može da dogovori izvoz u Nemačku, ne može da investira u destileriju, ne može da čeka trideset dana da mu se roba naplati. Zadruge koje bi to mogle da urade gotovo da ne postoje ili su u rasulu. Otkupljivači koji bi trebalo da budu partneri uglavnom rade na svoju korist i ne dele rizik sa proizvođačem. Država kroz podsticaje daje simbolične iznose koji ne menjaju mnogo. A EU tržište, koje je najveći kupac, traži kontinuitet, sertifikate i količine koje pojedinac ne može da obezbedi.
Šta sve ovo znači za čoveka na njivi
E sad, ono što mene kao urednika ovog portala najviše brine jeste sledeće: imamo resurs koji je tražen, imamo zemlju koja to može da proizvede, imamo ljude koji to znaju da urade — a nemamo sistem koji to sve spaja u profitabilnu priču. Devedeset četiri firme u celoj Srbiji deluje kao broj koji bi trebalo da množimo sa deset. Svaka opština u Mačvi, svaki kraj oko Aleksinca, svaki deo Raške mogao bi da živi od kamilice, metvice, bosiljka, žalfije, matičnjaka — ali samo ako postoji ko će to da pokupi, preradi i proda dalje po fer ceni.
Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da prihodi rastu pedeset procenata, a profit se pada gotovo pet puta unazad. To znači da je porast prihoda uglavnom posledica rasta cena sirovina, a ne većeg obima proizvodnje ili boljeg plasmana. Ukratko — isti čovek u Srbiji proda više kilograma, ali za njega ostane manje para. I u tome leži sva tragedija ovog sektora.
Srbija danas uvozi ogromne količine eteričnih ulja, čajeva i sušenog začinskog bilja iz Albanije, Turske, Poljske i Maroka. Zemlje koje nemaju ni približno naš biodiverzitet, ni našu tradiciju branja, ni naše klimatske predispozicije. To govori sve o tome koliko propuštamo. I svaki put kada prođem pored njive na kojoj raste samonikla nana ili kamilica, setim se da je to potencijalna sirovina za farmaceutsku industriju koja vredi deset puta više nego što je naš poljoprivrednik ikada dobio za nju.
Lekovito bilje nije kukuruz — ovde ne možete da čekate da tržište samo reguliše cene. Potrebna nam je vertikalna integracija od njive do apoteke
Organizacija ili još jedno propušteno desetleće
Ako se ništa suštinski ne promeni, ova priča će za pet godina izgledati potpuno isto — statistika od 94 firme, skroman profit, izvoz sirovine bez dodate vrednosti, a na rafovima domaćih apoteka čajevi iz Poljske i Albanije po ceni koja je pet puta veća od cene naše sirovine. To nije samo ekonomski promašaj, to je nacionalni apsurd koji se ponavlja iz sezone u sezonu.
Na kraju ostaje jedna jasna poruka koju ne smemo da zaboravimo. Srpsko lekovito bilje ima budućnost, ali samo ako ga neko konačno shvati ozbiljno. Pedeset procenata rasta prihoda u dve godine nije mala stvar — ali jedan i po milion dinara profita za čitav sektor jeste. I ako to nije alarm za Ministarstvo poljoprivrede, za Pokrajinski sekretarijat, za lokalne samouprave u Nišu, Aleksincu, Mačvi i Raškoj — onda ne znam šta je. Lekovito bilje je, hteli to da priznamo ili ne, jedna od onih šansi koje se ne vraćaju dva puta. Ili ćemo je iskoristiti sada, ili ćemo za deset godina ponovo pisati istu ovu priču — samo sa još manje brojki koje bi mogle da se poprave.
Izvor: AgroFin, 28. septembar 2026.
💬 0 komentara