Ponekad istina o sopstvenim greškama najbolje se vidi kad pogledate preko plota. Marko Radonjić, direktor crnogorske Agencije za plaćanje u poljoprivredi, ribarstvu i šumarstvu, u jednoj rečenici sažeo je ono o čemu se u Beogradu priča godinama, a nigde ne reši. Nula evra vraćenih Briselu. Devet meseci rada. Devedeset odsto iskorišćenih sredstava. I jedno pitanje koje se samo nameće — zašto mali sistem može, a veliki ne.
Crna Gora u evropskom agrarnom krugu
Crna Gora je, da podsetimo, zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Koristi IPARD — instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj. To nije poklonjen novac, nije bespovratna pomoć u klasičnom smislu reči. To su sredstva koja stižu namenski, za modernizaciju gazdinstava, preradu, opremu, infrastrukturu — kroz refundaciju ili javne pozive. Korisnik mora da ispuni uslove, dokumentuje svaki cent, opravda svaku investiciju.
Srbija je u ovoj priči osetno ispred. Više programskih ciklusa, više novca na raspolaganju, više iskustva, razvijenija institucionalna mreža. Pa opet, kad pogledate brojke iz Podgorice, srpska priča izgleda drugačije, i to ne na bolje. Posebno je zanimljivo to što crnogorska Agencija nije nasleđena institucija sa uhodanim procedurama i armijom ljudi. Nastala je pre devet meseci. I već pokazuje rezultate koji bi u regionu morali da izazovu ozbiljnu pažnju, pa i stid.
Devet meseci posla koji se meri brojkama
Radonjić ne krije zadovoljstvo, ali ne dozvoljava ni euforiju. Kaže da je prošle godine iskorišćeno više od devedeset odsto dostupnih IPARD sredstava. To je brojka koja se u Briselu čita sa poštovanjem. U pojedinim drugim zemljama, dodaje on, iskorišćenost se kretala oko pedeset ili sedamdeset procenata. Neke su, kako naglašava, bile suočene čak i sa blokadama programa zbog korupcije. Crna Gora u toj priči nema nijedan blokiran evro.
Prošle godine imali smo nula evra gubitka, odnosno nijedan evro nismo vratili u budžet Evropske unije — Marko Radonjić, direktor Agencije za plaćanje u poljoprivredi, ribarstvu i šumarstvu Crne Gore
Onaj ko razume kako funkcionišu evropski fondovi, zna koliko je ta rečenica teška. Kad vam Brisel vrati pare, to znači da nešto nije urađeno kako treba. Kad vam ne vrati ni cent, znači da ste pravila poštovali do poslednjeg dokumenta. Nema sredine, nema priče.
Radonjić, međutim, upozorava da predstoji ono pravo. Ova i naredna godina, kaže, biće posebno izazovne. Jedna programska godina sada donosi onoliko sredstava koliko se ranije dobijalo za čitav predpristupni period. Obim posla raste drastično, a sistem mora da izdrži taj pritisak.
Pomoć iz Zagreba, Ljubljane i Brisela
Crna Gora u ovom procesu ne ide sama. Direktor otvoreno kaže da Agenciji značajno pomažu iskustva Hrvatske i Slovenije — dve zemlje koje su prošle isti put, od kandidata do punopravne članice. Njihovi ljudi znaju šta znači uspostaviti funkcionalan sistem plaćanja u poljoprivredi, jer su to radili na sopstvenoj koži. Tu je i podrška Evropske komisije, bez koje se, složićemo se, ne može.
Na terenu se to prevodi u konkretne poteze. Početkom oktobra u Crnoj Gori trebalo bi da budu otvorene takozvane dve kuće poljoprivrede — mesta gde će poljoprivrednici dobiti informacije, pomoć oko prijava, edukaciju. Za malu zemlju sa ograničenim resursima, to je logičan potez. Približiti sistem čoveku sa njive, a ne čekati da on luta po internetu i odustane na pola puta.
Šta ovo znači za srpskog poljoprivrednika
A sad dolazimo do dela priče koji bi u Beogradu morao da zaboli. Srbija je u IPARD-u odavno. Ima razvijeniju infrastrukturu, više novca, više ciklusa iza sebe. Pa ipak, ono što čujemo sa terena nije uvek lepo za uvo. Zatvoreni pozivi. Nepotpune prijave. Procedure koje se vuku mesecima, ponekad i godinama. Poljoprivrednici koji odustanu pre nego što im se išta odobri.
Crnogorski primer pokazuje da to ne mora tako da bude.
Agencija je definitivno uradila i više od onoga što se očekivalo. Uspostavlja sisteme i već pokazuje rezultate na terenu — Marko Radonjić
Razlika nije u veličini zemlje, broju stanovnika, geografiji, klimi. Razlika je u jednoj jedinoj stvari — koliko se brzo donosi odluka, koliko se administracija prilagođava čoveku sa njive, a ne obrnuto. Kad Agencija stara devet meseci pokaže ovakav rezultat, onda postaje jasno da problem nije u Briselu, nije u procedurama, nije u EU. Problem je u nama — u brzini, u kapacitetu, u političkoj volji da se stvari završe do kraja.
Srpski poljoprivrednik koji konkuriše za traktor, hladnjaču, plastenik, čeka. Ponekad i po godinu dana, ponekad duže. Za to vreme konkursi se zatvaraju, sredstva propadaju, pare se vraćaju nazad u Brisel. Ne uvek dramatično, ne na veliko, ali dovoljno da se zapitate — zašto susedi sa manje resursa prolaze bolje?
Domaći zadatak za Beograd
Crnogorski model ima tri stvari koje bi srpska strana trebalo ozbiljno da razmotri. Prvo — institucija fokusirana isključivo na plaćanja, koja ne rasipa energiju na deset drugih funkcija. Drugo — rana upotreba iskustava zemalja koje su već prošle taj put, bez pretenzija da sami izmišljamo toplu vodu. Treće — transparentan rezultat koji se meri brojkama, a ne saopštenjima za medije.
Jedna programska godina sada donosi onoliko sredstava koliko smo ranije dobijali za čitav predpristupni period. Moraćemo da pokažemo da ta sredstva možemo da koristimo na pravi način — Marko Radonjić
Ova poslednja rečenica zapravo je univerzalni recept za sve koji upravljaju evropskim novcem. Pare jesu tu. Pitanje je samo da li imamo dovoljno pameti i organizacije da ih koristimo kako treba.
Zaključak
Crna Gora nije savršena. Niko nije. Ali devet meseci posla, devedeset procenata iskorišćenosti, nula evra vraćenih Briselu — to nije propaganda. To je rezultat koji se ne može osporiti brojkama. Za srpske poljoprivrednike koji čekaju svoju šansu iz IPARD programa, ovo je pre svega signal da se može bolje, brže, ozbiljnije. Ako mali sistem može, onda može i veliki. Pitanje je samo ko će prvi da se probudi.
Izvor: Agro TV, 29. septembar 2026.
💬 0 komentara