Negde u Briselu, na neformalnom sastanku ministara poljoprivrede EU, tišina je bila glasnija od svake cifre izrečene tog dana. Kristof Hansen, evropski komesar za poljoprivredu, izašao je pred kolege sa preliminarnom procenom štete od gotovo sedamnaest milijardi evra — i svi u sali su znali da je to samo donja granica. Prošlo leto u Evropi bilo je previše čega god se čovek seti: previše sunca, previše suše, previše požara, premalo kiše tamo gde je bilo najpotrebnije. A poljoprivreda, ona ista koja hrani petsto miliona Evropljana, platila je najdeblji račun.
Kontekst koji ne trpi ulepšavanje
Klimatske promene više nisu tema za konferencije i stručne rasprave. One su, hteli to mi da priznamo ili ne, postale svakodnevica evropskog seljaka — od severa Iberijskog poluostrva, preko Francuske i Italije, sve do Balkana. Naučnici su mesecima upozoravali da će leto 2026. biti ekstremno, a poljoprivrednici su to osetili na svojoj koži dok su im polja pucala pod stopalima, a stoku morali da hrane iz uvoza jer su livade jednostavno — nestale.
Ovoga puta razlika je u tome što je Evropska komisija prvi put javno i nedvosmisleno stala iza tih procena. Hansen nije birao reči. Rekao je naglas ono što poljoprivrednici znaju odavno: klima se promenila, a poljoprivreda mora da se prilagodi ili će nastaviti da gubi.
Šta tačno stoji u izveštaju
Prema onome što je komesar izneo, a prenosi nemačka agencija DPA, preliminarna šteta od suše i požara u poljoprivredi EU iznosi oko sedamnaest milijardi evra. Sa jednom ključnom napomenom — konačni bilans biće poznat tek po završetku jesenje žetve, što znači da cifra nesumnjivo može samo da raste.
Šteta nije ravnomerno raspoređena. Najteže je pogođen južni pojas Evrope — Španija, Portugal, južna Francuska, Italija. Ali problemi su se prelili i na sever. Nemačka, inače jedan od najstabilnijih poljoprivrednih proizvođača u Uniji, ove sezone beleži pad roda žitarica od sedam i po procenata u odnosu na 2025. godinu. Na prvi pogled deluje skromno. Ali kad se ta brojka pretvori u milione tona pšenice, ječma i kukuruza, postaje jasno da se radi o ozbiljnom udarcu na prehrambenu sigurnost čitave Unije.
Poljoprivrednici su prve žrtve klimatskih promena, a klimatske promene su tu i, nažalost, ostaće tu — Kristof Hansen, evropski komesar za poljoprivredu
Ta rečenica nije samo protokolarna izjava pred kamerama. Ona označava prekretnicu u evropskom agrarnom diskursu — od apstraktne rasprave da li se klima menja, do konkretnog pitanja šta ćemo sad kad se već promenila.
Pored žitarica, problem se širi i na druge sektore. Livade su se osušile, pa stočari širom kontinenta kubure sa hranom za životinje. U južnoj Nemačkoj, u nekim opštinama, već nedostaje vode za piće. Cela jedna sezona stavljena je na sto, a cena koju će plaćati ne samo oni koji proizvode, nego i oni koji kupuju hranu, biće brutalna.
Šta ovo znači za Srbiju
Srbija sedi na pragu Evropske unije, ali ovoga puta ne posmatramo sa strane. Isti klimatski talas koji je opustošio iberske njive zahvatio je i naše atare. Suša u Banatu, Pomoravlju i Šumadiji tokom leta 2026. bila je gotovo jednako žestoka kao ona u Portugalu ili Andaluziji. Razlika je u tome što Srbija nema ni približno isti zaštitni mehanizam koji ima EU — nema zajedničke poljoprivredne politike, nema fondova za krizne situacije, nema ozbiljnog sistema osiguranja useva.
Kada Evropa izgubi sedamnaest milijardi evra, to se kompenzuje iz budžeta. Kada srpski poljoprivrednik izgubi rod, on to kompenzuje iz svog džepa — ili, što je češći slučaj, ne kompenzuje nikako. Ako EU traži načine kako da pomogne poljoprivrednicima, mi bismo morali da tražimo načine kako da poljoprivreda uopšte preživi sledeću sezonu.
Tržište je drugo poglavlje priče. Cena žitarica u Evropi već reaguje. Kada Nemačka ima manji rod pšenice, to ne ostaje unutar nemačkih granica — talas rasta cena preliva se na ceo kontinent. Srbija, koja izvozi značajan deo žitarica, kratkoročno može profitirati od viših cena. Ali dugoročno, nestašica na tržištu znači skuplju hranu za naše građane, skuplju stočnu hranu za naše stočare i nestabilnost koju niko ne može da isplanira.
I treće, a možda i najvažnije — investicije u prilagođavanje. Evropa će sada, pod pritiskom ovakvih cifara, morati ozbiljno da ulaže u sisteme za navodnjavanje, u nove sorte otpornije na sušu, u upravljanje vodnim resursima. Srbija nema luksuz da čeka da to uradi neko drugi. Svaka sezona koju propustimo u prilagođavanju plaća se sve skuplje, a naši seljaci to znaju bolje od bilo kog Brisela.
Zaključak
Sedamnaest milijardi evra nije samo brojka u briselskom izveštaju. To je zvono za uzbunu koje se čuje sve do naših njiva. Dok se Evropa pita kako da podeli teret klimatskog udara, mi moramo da se pitamo kako da ga uopšte preživimo. Jer jedno je sigurno — sledeće leto neće biti blaže. I ko god misli da će suša biti izuzetak, taj je već zakasnio.
Izvor: Biznis.rs, 29. septembar 2026.
💬 0 komentara