Kada Bojan Damjanović kaže da ga u kući ima desetoro — četiri generacije pod jednim krovom, svi na imanju — to nije priča za televizijski prilog o "izumiranju sela". To je priča o onome što srpsko selo još uvek jeste: živa radna zajednica koja traži alate da preživi. A Niš je upravo odlučio da te alate obezbedi — sto miliona dinara u agrarnom budžetu za ovu godinu.
Kada se budžet ne krije od poljoprivrednika
Brojke su ovde jače od bilo kakvog govora. U 2024. godini Niš je za podsticaje agraru izdvojio 43 miliona dinara. Već naredne sezone ta cifra je narasla na blizu 57 miliona. A onda je u 2026. usledio skok koji bi u gotovo svakoj lokalnoj samoupravi u Srbiji bio senzacija — gotovo sto miliona dinara.
Za nepune tri godine agrarni budžet Niša je više nego udvostručen.
To nije slučajnost. To je, ako čitate između redova, politička poruka gradske uprave da poljoprivreda nije rezidualna stavka, nego strateška investicija. U zemlji gde lokalne samouprave godinama tretiraju agrar kao nešto što se "nađe i veštiji", Niš je napravio drugačiji izbor. Pitanje je — zašto drugi ne mogu isto?
Četvrti traktor u jednom selu
Jedan od konkretnih rezultata te politike zove se Bojan Damjanović iz Oreovca. Dva miliona dinara, koliko je dobio iz gradskog budžeta, potrošio je na nov traktor — četvrti koji je u ovo selo stigao zahvaljujući niškim podsticajima.
Kada jedno malo niško selo u Srbiji dobije četiri traktora kroz sistemsku podršku lokalne samouprave, to nije mala stvar. To je, zapravo, prilog diskusiji o tome šta se dešava kada se novac raspoređuje planski i kontinuirano, a ne ad hoc, pred izbore i preko zadnje stolice.
Damjanović već ima dva traktora u domaćinstvu. Oba starija, oba pred istekom radnog veka. A kada obrađujete zemlju u selu koje je — po njegovim rečima — "u klasi najvećih", onda vam treba mašina koja neće zatajiti usred sezone.
U selu možda imam i najviše zemlje, a ako ne, onda sam tu u klasi. Nas je desetoro u porodici, četiri generacije, i mora da se radi. Svi smo ovde na seoskom domaćinstvu i svi radimo — Bojan Damjanović, poljoprivrednik iz Oreovca
Ta rečenica — "mora da se radi" — zapravo je suština čitave priče. Ne žalbe, nego tražnja za alatima.
Desetoro ljudi, četiri generacije, jedna odluka
Damjanovićeva porodica nije sociološka apstrakcija. To je desetoro ljudi raspoređenih u četiri generacije, svi na jednom imanju, svi zaposleni u poljoprivredi. U Srbiji koja svakodnevno priča o odlasku mladih iz sela, ovo je domaćinstvo koje opstaje — ali opstaje jer ima alate.
Traktor je, naravno, samo jedan od alata. Ali traktor je ono bez čega se u srpskom ratarstvu danas ne može. Cena mehanizacije je u poslednjih pet godina otišla u nebo, inputi (đubrivo, seme, gorivo, zaštita) prate taj rast, a otkupne cene žitarica i mleka to nisu ni dotakle. U takvoj jednačini, dva miliona za traktor nisu poklon. To je razlika između investicije koja se pravi i investicije koja se odlaže — ili nikada ne desi.
Procedura koja nije bila "peripetija"
U vreme kada poljoprivrednici znaju da kažu kako su "papiri teži od same investicije", Damjanovićevo iskustvo zvuči gotovo nestvarno.
Nije bilo ništa teško. Sve gradske službe, odakle sam uzimao dokumentaciju, pa kasnije banka, svi su odradili svoje i ja sam bez mnogo peripetija predao dokumentaciju. Dobio sam dva miliona za traktor i prezadovoljan sam — Bojan Damjanović
Ključna reč je, naravno, "peripetija". Kada poljoprivrednik kaže da nije bilo mnogo peripetija, to je kompliment za ceo sistem — od šaltera gradske uprave, preko banke, do konačne odluke. To u Srbiji nije standard. To bi trebalo da bude standard.
Sto miliona i pitanje koje se samo nameće
Sad dolazimo do pitanja koje visi u vazduhu. Ako Niš, grad sa svim svojim urbanim problemima — saobraćaj, infrastruktura, komunalna pitanja — izdvaja sto miliona za poljoprivredu, šta rade druge lokalne samouprave?
Koliko gradova i opština u Srbiji zapravo tretira agrar kao stratešku granu, a ne kao rezidualnu stavku u budžetu? Koliko njih udvostručuje agrarni budžet iz sezone u sezonu?
Pojedinačno gledano, dva miliona za traktor zvuče mnogo jednom domaćinstvu. Ali u ukupnoj agrarnoj slici Srbije, to je kap u moru. Traktori su skupi, inputi su sve skuplji, otkupne cene ne prate taj rast. Zato je sistemska podrška lokalnih zajednica ono što čini razliku između opstanka i odumiranja sela.
Niš je dao primer. Pitanje je da li će ga pratiti Kragujevac, Subotica, Zaječar, Smederevo, Loznica, Vranje. Jer bez kombinovanja pojedinačnih primera, nema sistemske promene.
Zemlja koja radi zaslužuje kičmu
Na kraju ostaje jedna jasna poruka, i nju ne treba razvodnjavati. Dok god postoje domaćinstva poput Damjanovićevih — sa četiri generacije na jednom imanju, desetoro ljudi koji svakodnevno ustaju i rade — lokalne samouprave i država nemaju pravo da okreću glavu.
Sto miliona u niškom budžetu nije poklon. To je ulaganje u sopstvenu budućnost. I svaki traktor koji uz tu podršku izađe na njivu vredi više od bilo koje statistike koju proizvode analitičari u klimatizovanim kancelarijama. Jer dok oni tabele pišu, Damjanović ore. I zato zaslužuje da ga država prati u stopu — a ne da ga sustiže.
Izvor: AgroFin, 30. septembar 2026.
💬 0 komentara