Dok srpski voćari u Topoli i Smederevu još prebrojavaju koliko ih je ovogodišnja suša koštala, u Valensiji se već godinama prska bez rukavica, kombinezona i straha od inspekcije. Razlika nije u klimi — ona je svuda sve gora. Razlika je u glavi, u regulatoru i u distributeru koji seljaka u Srbiji drži na hemiji kao jedinom poznatom rešenju.
Srpska delegacija voćara i stručnjaka upravo se vratila iz Španije sa konkretnim pitanjima, ali i sa još konkretnijim odgovorima koje domaća praksa, čini se, nije spremna da čuje. A brojke su neumoljive: Evropa već godinama broji rast primene bioloških preparata u poljoprivredi od petnaest odsto godišnje, a Španija je među zemljama koje tu priču guraju najdalje i najglasnije.
Evropa je već promenila pravila igre
Ovo nije hir briselskih zelenih entuzijasta ni još jedna modna priča koja će proći za dve sezone. Direktiva Evropske unije o biopesticidima jasno kaže šta očekuje od poljoprivrednika — prednost moraju dati biološkim preparatima, a hemijska sredstva koristiti tek kada su sve druge opcije iscrpljene. To je suštinski zaokret koji se ne može ignorisati, pogotovo ako Srbija želi da zadrži izvoz svojih poljoprivrednih proizvoda na evropsko tržište.
Granica između "našeg" i "njihovog" tržišta sve je tanja, a usklađivanje standarda više nije pitanje izbora nego opstanka. Jer ko god misli da će srpska jabuka, kruška ili trešnja i dalje moći nesmetano na policu Minhena ili Beča sa istom hemijom koju koristimo sada, taj grdno vara sebe.
Tu se uključuje i klimatski faktor koji je u poslednjih pet godina potpuno poremetio računicu srpskog seljaka. Suše su postale pravilo a ne izuzetak, prinosi padaju, a svaki hektar koji može da preživi bez agresivne hemije postaje vredniji. Biopreparati ulaze u priču kao logičan odgovor na sve glasnije pitanje — može li se proizvoditi više sa manje, i to bez trovanja zemljišta koje ćemo jednog dana predati unucima?
Gonzales iz Fertiksa tvrdi: suša više nije smrtna kazna
U zasadima oko Valensije, tamo gde sunce zna da pregori trideset četiri stepena, srpske i slovenačke stručnjake dočekao je Havijer Morales Gonzales iz kompanije Fertiks sa konkretnim brojkama i iskustvima iz prakse. Njegova poruka bila je jasna — biološki preparati ne samo da ne smetaju biljkama u ekstremnim uslovima, oni ih doslovno spašavaju.
„Upotreba biopreparata kompenzuje manjak prinosa nastao zbog suše, povećava se i otpornost biljaka na bakterije, vidimo veću korist u odnosu na fitosanitarne proizvode" — Havijer Morales Gonzales, Fertiks
Ovo nije marketinška fraza ispevana za katalog. To je tvrdnja čoveka koji živi od toga da mu voćnjak rodi u uslovima gde mnogi domaći proizvođači već odustaju od novih zasada jer im troškovi hemijske zaštite pojedu svaku zaradu. Ako biopreparat može da kompenzuje deo izgubljenog prinosa zbog suše, onda je to potencijalno promena igre za čitav mediteranski pojas, ali i za sve topliji kontinentalni pojas Srbije.
Tehnika koja ne laže: UV zaštita i automatska korekcija pH
Borivoje Jakovljević iz Šmek komerca objasnio je delegaciji tehničke detalje koji na prvi pogled zvuče kao udžbenik iz hemije, ali u praksi znače život ili smrt za svaki tretman u voćnjaku.
„Sadrži i film UV zaštite. Znači nesmetano prskanje na 34 stepena. Snižava pH vrednost nezavisno od pH vrednosti vode na pet, pet i po. Sadrži u sebi okvašivač, antipenušavac" — Borivoje Jakovljević, Šmek komerc
Za one koji ne razumeju — pH vrednost vode u srpskim bunarima često je daleko iznad optimalne za većinu zaštitnih sredstava, zbog čega standardni pesticidi gube dejstvo čim se pomešaju sa vodom iz česme ili rezervoara. Preparat koji sam reguliše pH na pet ili pet i po znači da seljak više ne mora da kupuje posebne kiseline i sredstva za korekciju, niti da zove stručnjaka da mu testira svaku šaržu vode pre svakog prskanja. A UV zaštita znači da se prska po najvećoj žegi, što je u uslovima srpskog leta postalo svakodnevica, a ne izuzetak.
Stručnjak za zaštitu bilja Marko Bojin dodao je ono što mnogi zaboravljaju — postojanost aktivne materije na samom listu.
„Aktivna materija je duže vreme postojana na samom listu i biljka može da usvoji, pogotovo kada je pH vrednost 5 do 5,5 i to dejstvo preparata je maksimalno" — Marko Bojin, stručnjak za zaštitu bilja
Kad saberete sve ovo — UV zaštitu, automatsku korekciju pH, dužu postojanost na listu — dobijate preparat koji radi uprkos uslovima, a ne zahvaljujući povoljnim uslovima. To je razlika između seljaka koji tretira kad može i onog koji tretira kad mora. I u srpskom letu, ta razlika je vrednija od bilo koje subvencije koju država trenutno isplaćuje.
Šta fali srpskim voćnjacima — i zašto je Keserović zabrinut
Dok su srpski stručnjaci obilazili španske plantaže, domaći stručnjak za voćarstvo dr Zoran Keserović upozorio je na još jedan problem koji bi se mogao rešiti upravo ovom vrstom preparata — mineralne deficite koje proizvođači često ni ne prepoznaju u svojim zasadima.
„Imamo velikih problema sa nedostatkom bora, čak i cinka u pojedinim godinama, molibdena koji je u poslednje vreme sve značajniji, kome mi ne poklanjamo dovoljno pažnje" — dr Zoran Keserović, stručnjak za voćarstvo
Ovo je tvrdnja koja zaslužuje ozbiljnu pažnju. Bor je ključan za oplodnju voćaka, cink za rast, a molibden za fiksaciju azota — a sve to su elementi koje srpska zemljišta gube iz godine u godinu. Biopreparati koji u sebi nose i mineralne elemente znače da jednim prolazom kroz voćnjak seljak rešava dva problema istovremeno — zaštitu od bolesti i prihranu mikroelementima. Ako to nije racionalizacija troškova u vreme kada svaki dinar na njivi ima svoje mesto, ne znam šta jeste.
Šta konkretno znači za seljaka u Smederevu ili Topoli
Prenošenje španskog iskustva na srpske njive nije samo pitanje tehnologije, to je pre svega pitanje glave i regulatornog okvira. Srbija još uvek nema dovoljno razvijenu mrežu distributera bioloških preparata, nema sistemsku obuku poljoprivrednika za njihovu primenu, a savetodavne službe u većini opština jedva da znaju razliku između biološkog i biopesticida. Dok se to ne promeni, najbolja tehnologija ostaće zaključana u katalozima inostranih kompanija i na sajmovima u Valensiji.
Ono što valensijski primer jasno pokazuje jeste da biopreparati nisu rezervisani za organsku proizvodnju niti za nekakve idealističke farme budućnosti. To su radni alati koji u rukama iskusnog voćara daju rezultat uporediv sa klasičnom hemijom, a u nekim segmentima — posebno u uslovima suše i visokih temperatura — čak i bolji. Srpski voćari koji su došli u Valensiju to su videli sopstvenim očima, a njihova prva reakcija bila je, verujem, ista kao i moja — zašto ovoga nema više kod kuće?
Poslednja reč ostaje za njive
Odluka o tome da li će srpska poljoprivreda krenuti u susret biološkim preparatima ili će nastaviti da se drži stare hemije kao pijan plota, neće biti doneta u Beogradu ni Briselu. Biće doneta na njivi, u voćnjaku, na onoj tankoj liniji između prinosa i troška koju svaki seljak pre ili kasnije mora da izračuna do u dinara. Ako je ta računica jasna u Valensiji, ne vidim razlog zašto ne bi bila jasna i u Čačku, Subotici ili Prokuplju — osim ako sami ne odlučimo da zakasnimo za vozom koji je već davno krenuo.
Izvor: AgroFin, 30. septembar 2026.
💬 0 comments