Kada se u tišini jednog vojvođanskog sela upali motor četrnaest kamiona i šest hiljada jagnjadi krene put Crne Gore, to nije samo logistička operacija — to je, zapravo, mali politički signal koji govori više o stanju srpske poljoprivrede nego svi godišnji izveštaji zajedno. Adorjan, malo mesto kod Kanjiže na samom severu Vojvodine, u jednom danu postao je sabirna tačka za izvoz kakvu ova zemlja nije imala godinama. I ne, nije reč o jednokratnom poslu — ministar Dragan Glamočić je lično došao na utovar da poruči kako je decembarski kontingent već u pripremi.
Ovčarstvo koje je preživljavalo, sada izvozi
Srpsko ovčarstvo je, blago rečeno, decenijama živelo na aparatima. Broj ovaca u Srbiji opada iz godine u godinu, farme se zatvaraju, a stočari koji su istrajali često nemaju kome da prodaju kvalitetno jagnje. Tamo gde je nekada bilo priče o stočarskoj Srbiji, danas imamo statistiku koja liči na popis stanovništva neke izumiruće profesije. Pa ipak, u toj tišini, sa severa Vojvodine stiže vest koja remeti uvreženu sliku — 6.000 jagnjadi ide za Izrael po 450 dinara po kilogramu žive vage, a kamioni su krenuli tačno prema planu.
Izrael je specifično tržište i to treba znati pre nego što se brojke shvate olako. Tamošnji kupci ne kupuju "bilo šta" — traže mesnata grla tačno određenih rasa, sa precizno definisanom težinom, veterinarskim sertifikatima i papirima koji se ne mogu srediti preko noći. Ako su srpske farme u Adorjanu i okolini ispunile te uslove sa 6.000 grla odjednom, to nije mala stvar — to je, u stvari, ozbiljan test koji je ova grana prošla.
Tri rase, 45 kilograma i jedan ozbiljan kupac
Prema rečima Čabe Boršoša, vlasnika kompanije Kontakt i sabirnog centra u Adorjanu, izraelski kupci traže tri rase — virtemberg, il de frans i safolk. Sve tri su mesnate, sve tri daju težinu i kvalitet trupa koji odgovara zahtevnom izraelskom potrošaču. Prosečna težina jagnjadi je 45 kilograma, što je zlatna sredina — dovoljno teška da prevoz bude ekonomičan, a dovoljno mlada da zadrži teksturu mesa koju traži kupac.
Kada se ta težina pomnoži sa cenom od 450 dinara po kilogramu, dođe se do nešto više od dvadeset hiljada dinara po grlu. Deluje primamljivo na prvi pogled, ali ko iole poznaje stočarsku matematiku zna da od te cifre treba oduzeti troškove prevoza, provizije sabirnog centra, veterinarske preglede i sve ostalo što jedan ovakav posao nosi sa sobom. Stočar na kraju dobija manje, ali i dalje dovoljno da pokrije uzgoj i ostvari neku zaradu.
Za naše stočare najvažnije je da imaju kupca i sigurno tržište. Danas 6.000 jagnjadi odlazi za Izrael, a već imamo dogovoren naredni kontingent — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu
Ruta je takođe priča za sebe. Kamioni iz Adorjana idu do Luke Bar, a odatle brodom pet do šest dana plovidbe do izraelskih kupaca. Logistika nije jednostavna ni jeftina, ali kada postoji kupac koji je spreman da dođe lično da proveri robu, onda se ta logistika nekako lakše sklopi. Glamočić je na utovaru bio zajedno sa predstavnicima izraelskog kupca — slika koja se u srpskoj poljoprivredi retko viđa, a u zemljama koje ozbiljno shvataju agrarni izvoz predstavlja normalnu praksu.
Država otvara vrata, ali papirologija jede vreme
Ministrov stav ponovljen je u više navrata i zvuči logično: država otvara tržišta, usaglašava sertifikate i sklanja administrativne prepreke, a privatni sektor pronalazi kupca i realizuje posao. Zvuči kao podela posla iz udžbenika. U praksi, međutim, ta podela često puca po šavovima — država otvori tržište, ali nema dovoljno grla traženog kvaliteta, ili privatnik nađe kupca, a onda ga administracija saplete novim pravilnikom.
Izrael je u tom smislu posebno zahtevan jer traži precizne veterinarske sertifikate, karantin i dokumentaciju koja se ne sređuje "u pet do dvanaest". Činjenica da je 6.000 jagnjadi bez problema stiglo na kamione i krenulo ka Luci Bar govori da je taj papirološki deo posla ovog puta odrađen kako treba. To nije mala pohvala — to je sistemski rezultat.
Ovčarstvo više nije samo nostalgija, već izvozna šansa
Ova godina donela je srpskom ovčarstvu više dobrih vesti nego što je iko očekivao. Pored Izraela, realizovan je i izvoz u Libiju i Alžir, a usaglašeni su sertifikati koji otvaraju vrata za plasman na još nekoliko tržišta. Srpsko jagnje se polako vraća na mapu tražene robe u svetu — na tržišta koja pamte kvalitet, ali su nas bila zaboravila tokom devedesetih i dvehiljaditih. I ne, ovo nije priča za plakat — ovo je priča o ljudima koji su ostali na selu, gurali svoja stada i čekali da se neko seti da ih pita za robu.
Glamočić je, komentarišući ove pomake, poručio da otvaranje novih tržišta mora da prati i razvoj domaće proizvodnje, posebno u područjima sa velikim pašnjačkim površinama. Tu je, zapravo, suština cele priče. Ako nema dovoljno jagnjadi, nema ni kontingenata. A ako nema kontingenata, nema ni motiva da se farme obnavljaju i šire.
Podsticaji koji drže stočara u sedlu — za sada
Država ovčarsku proizvodnju podstiče sa 3.000 dinara po jagnjetu i 10.000 dinara za kvalitetno priplodno grlo, dok se za nabavku kvalitetnih priplodnih ovaca i ovnova obezbeđuje od 50 do 65 odsto bespovratnih sredstava. Kada se ti iznosi saberu sa izvoznom cenom od 450 dinara po kilogramu, računica za dobrog stočara počinje da ima smisla. Nije to bogatstvo, ali jeste dovoljno da se farma održi, proširi i da mladi ljudi vide neku perspektivu u ovom poslu.
Ono što, međutim, brine jeste nesigurnost tih podsticaja. U Srbiji se uslovi menjaju iz godine u godinu, isplate kasne, a sve zavisi od političke volje koja nije uvek stabilna. Stočar koji danas broji jagnjad za decembarski kontingent mora da bude siguran da će i sledeće godine imati iste uslove. U suprotnom, teško da će iko širiti stado.
Šest hiljada jagnjadi vredi više od stotinu konferencija
Šest hiljada jagnjadi i četrnaest kamiona nije brojka za statistiku. To je, u stvari, mesecima pripreman posao koji u sebi nosi stočare sa više farmi, veterinare, prevoznike, logističare i jednog ozbiljnog kupca koji je spreman da dođe u Adorjan i lično se uveri da je roba kakva treba. Za srpsko selo ovakva vest vredi više nego stotinu konferencija o ruralnom razvoju, jer ovde nije reč o tome da država "pomaže" poljoprivredu — ovde je reč o tome da seljak ima kome da proda robu po ceni koja mu omogućava da preživi i nastavi da radi.
Ako decembarski kontingent bude realizovan kao što je dogovoreno, a novi kupci nastave da pristižu, srpsko ovčarstvo bi konačno moglo da izađe iz dugogodišnje defanzive. Ne zato što je neko to "odlučio", već zato što su stočari na severu Vojvodine pokazali da znaju da proizvedu ono što strano tržište traži. To je poruka koja vredi svih šest hiljada jagnjadi u četrnaest kamiona.
Izvor: Agro News, 29. septembar 2026.
💬 0 comments