Prvog oktobra, tačno u šesnaest sati, na Savskom šetalištu na Kalemegdanu nešto će se promeniti. Ne klima — klima se već promenila, mi to samo još ne priznajemo sebi. Promeniće se način na koji Beograd gleda na njive po Vojvodini, Šumadiji i Pomoravlju. Fondacija World Press Photo, institucija koja postoji od 1955. godine i čije se izložbe prikazuju na više od osamdeset lokacija širom sveta, donosi dvadeset jedan nagrađeni fotografski projekat posvećen klimatskim promenama. Postavka ostaje otvorena do dvadeset osmog oktobra, ulaz je besplatan, a na otvaranju će govoriti ambasador Holandije u Srbiji Martajn Elhersma. Za nekoga ko živi od zemlje, ovo je poziv koji vredi prihvatiti — bez obzira na to da li sebe smatra ljubiteljem umetnosti ili ne.
Zašto baš sada, zašto baš ovde
Izložba nosi naziv „Sa obe noge na zemlji: Klimatske promene i alternativni scenariji za klimatsku budućnost" i dolazi u partnerstvu sa Kraljevinom Holandijom. Sam taj naziv dovoljno govori — nije reč o apstraktnoj ekološkoj temi za urbane kafedžije, već o priči o ljudima koji stoje na zemlji i od nje žive. A to smo, hteli to da priznamo ili ne, upravo mi — srpski poljoprivrednici, stočari, voćari, ratari.
Holandija nije izabrana slučajno kao partner. To je zemlja koja je vekovima učila kako da živi ispod nivoa mora, kako da kontroliše vodu, kako da od močvare napravi polje. Ako iko na svetu ima šta da kaže o prilagođavanju klimi, onda su to Holanđani. Njihov ambasador u Beogradu imaće šta da poruči, ali pre njega — poručuju fotografije.
Šta tačno gledamo i zašto nas se tiče
Postavka je pametno podeljena na dva dela, i to je ključno za razumevanje njene snage. Prvi deo pokazuje posledice: eksploataciju uglja i nafte, porast nivoa mora, problem otpada, šumske požare, suše. Sve to u dokumentarnom formatu koji ne ulepšava nijedan kadar. Drugi deo je onaj koji bi trebalo da zaustavi domaćeg proizvođača pred zidom i natera ga da razmisli.
Tu su primeri obnovljivih izvora energije na farmama, naučna rešenja u proizvodnji hrane, znanja starosedelačkih zajednica koja su preživela vekove upravo zato što su se prilagođavala prirodi, a ne borila se protiv nje. Građanske inicijative, lokalne zajednice, praksa umesto teorije.
Izložba ne prikazuje samo posledice klimatskih promena, već i inicijative koje pokušavaju da pronađu održivije modele razvoja i života — saopštenje Fondacije World Press Photo
Ovo nije poruka za ministre i Brisel. Ovo je poruka za onog čoveka u ataru koji razmišlja da li da u narednu setvu ugradi kulture koje podnose sušu, ili da rizikuje kukuruz na njivi na kojoj je prošle sezone izvukao trideset odsto manje nego pre pet godina.
Suše u Vojvodini, poplave u dolini Morave, kasni prolećni mrazevi koji voćarima uništavaju rod dok je još u cvetu — sve su to već lokalne manifestacije onoga što ove fotografije beleže na globalnom nivou. Ne morate da letite na Island da vidite klimatske promene. Dovoljno je da prođete traktorom kroz atar u julu i pogledate koliko kukuruz zaista ima.
Radionica koja bi mogla da promeni naš pogled na sopstvenu priču
Od petnaestog do osamnaestog oktobra, holandski fotoreporter i videograf Kadir van Lohauzen vodiće u Beogradu radionicu za mlade fotografe, posvećenu vizuelnom prikazivanju klimatskih promena. Na prvi pogled, ovo je nešto što se tiče budućih novinara i umetnika, ne poljoprivrede. Na drugi pogled — tiče nas se direktno.
Mi u Srbiji imamo statistiku. Imamo izveštaje Republičkog zavoda za statistiku, imamo godišnje analize prinosa po hektaru, imamo tabele o uvozu i izvozu poljoprivrednih proizvoda. Ali nemamo dovoljno slika. Nemamo fotografiju spržene njive iz Srbije koja bi obišla svet. Nemamo kadar poljoprivrednika koji stoji nad isušenim kanalom za navodnjavanje i zuri u horizont. Nemamo onu jednu sliku koja bi ušla u kolektivnu svest i rekla — ovo se dešava, ovo je naše, ovo nije apstrakcija.
Van Lohauzen decenijama radi na dugim dokumentarnim projektima i zna kako se od godina strpljivog rada napravi jedna slika koja ostaje. Ako ova radionica pokrene bar nekoliko mladih ljudi da uhvate u kadar ono što mi svakodnevno gledamo, a ne primećujemo — uradićemo sebi veću uslugu nego bilo kojim agrarnim budžetom.
Dokumentarna fotografija je sredstvo za bolje razumevanje društvenih i globalnih izazova — Fondacija World Press Photo
Klimatske promene u Srbiji ne izgledaju dramatično. Ne liče na cunami, ne liče na glečer koji se otkida. Izgledaju kao njiva u kojoj kukuruz ne dostiže ni do kolena u julu. Izgledaju kao voćnjak u cvetu posle mraza u aprilu. Izgledaju kao selo iz kojeg su mladi otišli jer suša treći put zaredom pojela rod. Te slike vredi imati. Te slike vredi pokazati.
Šta izložba ne može, a šta zaista može
Budimo iskreni do kraja. Izložba na Kalemegdanu neće doneti sisteme za navodnjavanje tamo gde ih nema. Neće popraviti drenažu koja je propala još pre trideset godina. Neće otpisati dugove poljoprivrednicima koji su izgubili useve u poslednje dve sezone. Neće promeniti poljoprivrednu politiku Srbije ni za jotu.
Ali ono što može — i što bi trebalo da uradi — jeste da pomeri svest. Srpski poljoprivrednik već živi sa klimatskim promenama. Samo ih ne naziva tim imenom. Zove ih „luda godina", „suša kakva se ne pamti", „proleće koje nikad nije stiglo", „kiša koja je došla kad više nije trebalo". Svaka od tih rečenica, koliko god zvučala svakodnevno, opisuje tačno ono što ove slike pokazuju na globalnom nivou.
Drugi deo postavke — o rešenjima — mesto je na kojem bi srpski proizvođač trebalo da zastane i pogleda pažljivije. Alternativni izvori energije, naučna rešenja u proizvodnji hrane, prakse starosedelačkih zajednica koje su vekovima živele u ravnoteži sa zemljom — sve su to modeli koji već postoje i koji su već dostupni. Problem nikad nije bio u znanju. Problem je u dostupnosti tog znanja i u tome ko plaća tranziciju.
Klimatski realizam, ne panika
Suočavanje sa klimatskom krizom ne znači odustajanje od proizvodnje. Znači promenu načina na koji proizvodimo. Znači prihvatanje da ono što smo radili poslednjih pedeset godina više neće funkcionisati isto još pedeset. I znači da svaka sezona, svaka njiva, svaki plastenik mora da postane mesto malih, ali ozbiljnih odluka.
Imamo skoro četiri nedelje da prođemo kroz postavku na Kalemegdanu. Četiri nedelje da vidimo kako drugi, na drugim kontinentima, rešavaju iste probleme sa kojima se mi suočavamo u ataru. Od suše u Banatu do poplava u Pomoravlju, od pada nivoa podzemnih voda do degradacije zemljišta — sve je već tu. Pitanje je samo da li ćemo to uhvatiti u kadar pre nego što postane nepovratno.
Klima se neće prilagoditi nama. Mi moramo njoj. I što pre prestanemo da klimatske promene nazivamo „lošom godinom", to ćemo pre početi da ih rešavamo kao ozbiljan posao. Izložba na Kalemegdanu neće nahraniti nijedno tele i nijednu njivu. Ali može da nahrani jednu ideju. A sa idejama se, konačno, nešto i počne.
Izvor: Agro News, 29. septembar 2026.
💬 0 comments