Šest meseci nakon roka koji je sama sebi zadala, Evropska komisija još nije smogla snage da kaže da li će zabraniti uzgoj životinja zbog krzna ili će se zadovoljiti strožim standardima dobrobiti. Dvadeset pet poslanika Evropskog parlamenta iz šest političkih grupacija — od Evropske narodne partije i socijalista, preko konzervativaca i Obnovimo Evropu, pa sve do Zelenih i Levice — potpisalo je pismo kojim poziva Komisiju da se nedvosmisleno opredeli za potpunu zabranu. Pismo predvodi slovački poslanik Martin Hojsik, a u njegov sadržaj je uvideo Euraktiv. Ovo nije prvo pismo, nije ni prvi poziv, i upravo u toj činjenici leži sva frustracija ovog dokumenta.
Šta je Komisija obećala i zašto kasni
Komisija je do marta 2026. trebalo da objavi konačan stav — potpuna zabrana ili stroži standardi dobrobiti životinja. Nije objavila ništa. Prema navodima dvojice diplomata upoznatih sa situacijom, razlog kašnjenja nije nikakva duboka dilema o nauci ili etici, već običan kabinetski sukob. Na jednoj strani stoji kabinet predsednice Komisije Ursule fon der Lajen, a na drugoj evropski komesar Oliver Varhelji, čiji resor pokriva dobrobit životinja. Varhelji, prema tim istim navodima, zagovara strože standarde umesto potpune zabrane. Za Euraktiv je kratko poručio da su „interne rasprave u Komisiji i dalje u toku", što je diplomatski ekvivalent za izjavu da niko u zgradi ne zna šta će.
Za poljoprivredu životinja u kabinetu Fon der Lajen zadužena je Patriša Rajli, bivša visoka veterinarska službenica irskog ministarstva poljoprivrede. Prema registru transparentnosti Komisije, Rajli se tokom prethodne godine osam puta sastala sa organizacijama za zaštitu životinja, od čega četiri puta sa grupom „Evrogrupa za životinje". Istovremeno, Varheljijev kabinet održao je jedan sastanak sa zaštitnicima životinja i dva sa predstavnicima industrije krzna. Aritmetika lobiranja je prilično jasna.
Dva miliona potpisa, nula odluka
Ovo nije priča bez pokrića u javnosti. Peticiju „Evropa bez krzna" iz 2023. godine podržalo je milion i po građana Evropske unije, što je više nego dovoljno da tema uđe u ozbiljne razgovore. Zeleni poslanici su u posebnom pismu Fon der Lajen dodatno podsetili na zdravstveni rizik — izbijanje kovida 19 na farmama kuna u Holandiji i Danskoj nije bilo nikakva marginalna pojava, već sistemski signal da gust uzgoj životinja za krzno predstavlja i javnozdravstvenu pretnju. Većina članica Unije već je zabranila ovu praksu ili je u procesu njenog ukidanja. Nemačka je to uradila pre devet godina.
Interne rasprave u Komisiji i dalje su u toku — Oliver Varhelji, evropski komesar zadužen za dobrobit životinja
I tu dolazimo do ključnog argumenta poslanika. Oni upozoravaju da bi Evropski parlament mogao da odbaci svaki predlog koji ne podrazumeva potpunu zabranu, što bi za Komisiju bio politički potpuni debakl — doneti zakon koji već unapred propada u postupku. Nemački model je, dakle, već testiran i funkcioniše.
Studija koju je naručila „Evrogrupa za životinje" pokazuje da bi zabrana koštala manje od uvođenja strožih standarda kakvi važe u Nemačkoj, pod uslovom da prelazni period bude dovoljno dug da proizvođači povrate veći deo ulaganja. Drugim rečima, argument ekonomije ide na ruku zabrani, a ne industriji.
Dovoljno dug prelazni period omogućio bi proizvođačima da povrate veći deo ulaganja i smanjio potrebu za naknadom štete — iz studije „Evrogrupe za životinje"
Šta ovo znači za Srbiju i za srpskog seljaka
Srbija nema razvijenu industriju krzna u meri u kojoj bi ovaj spor direktno pogodio domaću poljoprivredu. Ali indirektno, ova priča itekako ima veze sa svakim ko u Srbiji gaji bilo koju vrstu stoke. Kroz proces pristupanja Evropskoj uniji, Beograd godinama usklađuje zakone iz oblasti poljoprivrede i veterine sa briselskim pravilima. Standardi dobrobiti životinja koji važe u EU — od transporta do klanja, od veličine boksova do upotrebe antibiotika — već su na domaćem stolu u vidu raznih nacionalnih strategija i poglavlja 11, 12 i 13.
Ako Brisel konačno zabrani uzgoj životinja zbog krzna, to je još jedan signal da se granica između komercijalne eksploatacije životinja i prihvatljive poljoprivredne prakse pomera. Srpski poljoprivrednik koji danas gleda svoje krave, svinje ili ovce nije ugrožen ovom odlukom, ali je poruka jasna — ko drži životinje, mora sve više da polaže računa o tome kako ih drži. I to nije loša stvar. Loša stvar je što se ista ta poruka u Srbiji čuje samo kad stigne iz Brisela, a ne iz sopstvenog dvorišta.
Dok se Brisel prepire, kune i dalje ginu
Ono što posebno žulja u celoj ovoj priči jeste odnos snaga unutar same Komisije. Rajli se sastaje sa zaštitnicima životinja osam puta, Varheljijev kabinet sa industrijom krzna dva puta — ali odluka ne pada. Kada god lobisti imaju pristup kabinetu komesara, a organizacije za zaštitu životinja pristup predsedničkom kabinetu, rezultat je pat pozicija u kojoj niko ne pobeđuje, a životinje na farmama nastavljaju da žive u uslovima koji su, blago rečeno, davno prevaziđeni.
Poslanici su u pismu jasno stavili do znanja da neće prihvatiti kompromis. Ili zabrana, ili će Parlament odbiti predlog. To je u evropskoj politici ozbiljna pretnja, jer Komisija ne voli da joj zakoni padaju u prvom čitanju.
Komisija mora nedvosmisleno da se opredeli za zakon kojim bi se zabranilo držanje i ubijanje životinja radi proizvodnje krzna — Martin Hojsik, slovački poslanik
Dok čekamo šta će Brisel reći, jedno je sigurno — milion i po potpisa, šest meseci prekoračenja roka i dvadeset pet poslanika iz šest grupacija nisu uspeli da nateraju Evropsku komisiju da donese odluku. Ako je to brzina kojom se u Uniji reaguje na peticiju od milion i po ljudi, onda nije čudo što stočari, ali i svi ostali građani, gube poverenje u sistem koji sve više liči na mašineriju koja proizvodi sastanke umesto rezultata. Krzno je samo simptom — bolest je dublja i zove se nesposobnost da se odluka donese.
Izvor: Agro TV, 30. septembar 2026.
💬 0 comments