Petnaest minuta pre nego što će STIPS-ov bilten stići na mejlove stočara širom Srbije, Dragan iz okoline Kraljeva već je znao da nešto nije u redu. Cene prasadi na njegovoj okolnoj pijaci nisu mirisale na dobro, a klanice su treću sedmicu zaredom spuštale otkupne liste. Kad je otvorio izveštaj i video brojku od 280 dinara po kilogramu za prasad telesne mase od šesnaest do dvadeset pet kilograma, samo je spustio slušalicu i otišao da obiđe obor. Tih dvadeset do sedamdeset dinara razlike u odnosu na prethodnu sedmicu, pomnoženo sa trideset kilograma žive vage po prasetu, znači da mu je jedno jato upravo postalo gubitak umesto zarade. I tako izgleda jedna obična sedmica u srpskom stočarstvu — razlika od par cifri na papiru, a hiljadu i po do dve hiljade dinara po grlu u džepu.
Kad tržište istovremeno raste i pada, neko greši
Septembar je uvek mesec preloma. Berba, priprema zimnice, sezona klanja pred praznike — sve se sudara u trideset dana, i nijedan stočar na svetu ne može da predvidi kako će mu se sve to složiti. Ovogodišnji presek pokazuje nešto što iskusne ljude na terenu ne iznenađuje, ali početnike plaši: tržište u Srbiji funkcioniše potpuno regionalno, pa se ista kategorija stoke prodaje po drastično različitim cenama u mestima koja razdvaja svega dvesta kilometara asfalta.
Ta pojava nije nova. Srbija je zemlja u kojoj Pčinjski i Podrinjski okrug različito reaguju na istu robu, gde Vojvodina diše jednim ritmom, a centralna Srbija drugim, gde stočne pijace u gradovima diktiraju potpuno drugačije cene od onih u selima. Ali ova sedmica je posebno oštra po tome što razlike nisu sporadične nego sistemske — i upravo zato zahtevaju od proizvođača da sedmično prate STIPS, jer mu svaka propuštena nedelja donosi gubitak koji ne može da nadoknadi do proleća.
Šta je poraslo — i zašto to nije slučajnost
Na stočnoj pijaci u Vranju jagnjad je ovogodišnji pobednik. Dominantna cena od 480 dinara po kilogramu, uz ponudu veću od pedeset grla samo na jednoj pijaci, jasan je signal da je tražnja za ovčijim mesom u Pčinji probudila tržište pred sezonu. Jarad su se držala na 420 dinara, sa ponudom od petnaest do dvadeset grla, što je takođe iznad proseka za ovo doba godine. Vranjski kraj tradicionalno ulazi u sezonu klanja pred zimske slave i praznike, pa rast cena jagnjadi zapravo znači da ponuda ne može da prati potrošački talas — a to je san svakog ovčara.
Još bolje kotira Braničevski region, gde su klanice otkupljivale jagnjad po 500 dinara po kilogramu, a ovce za 200 dinara. Zanimljivo je da je na pijaci u Požarevcu cena bila identična klaničnoj, što se retko viđa. Obično pijaca drži višu cenu jer se radi o živoj vagi i pregovaranju, pa ovo ukazuje na gotovo savršenu ravnotežu ponude i tražnje. U Kragujevcu je, sa druge strane, zanimljiv slučaj dviške — kategorije koja se obično slabo prati. Njihova cena porasla je na 200 dinara po kilogramu, dok su jagnjad držale 450, a ovce 180.
Kad jagnjad u Vranju preskoči četiri stotine osamdeset, a klanice u Braničevu daju pet stotina — onda ovčar u Pčinji zna da mu sezona vredi, i tu nema kalkulisanja — ocena je iskusnog prodavca sa stočne pijace u Vranju.
Gde su cene pale — i koliko to boli džep
Kraljevo je ovu sedmicu dočekalo sa udarcem koji još dugo neće zaboraviti. Prasad telesne mase od šesnaest do dvadeset pet kilograma spustila su se na dominantnih 280 dinara po kilogramu, uz prosečnu ponudu i prosečnu prodaju. Za uzgajivača koji je prethodne nedelje računao na 320 ili čak 350, ovo je gubitak od četrdeset do sedamdeset dinara po kilogramu. Na trideset kilograma po prasetu, to je lako hiljadu i po do dve hiljade dinara po grlu — i to samo u sedam dana.
U Podrinjskom regionu klanice su prasad otkupljivale za 350 dinara po kilogramu, što je takođe pad, dok su tovne svinje zadržale prethodnih 230 dinara. Pčinjski region beleži pad tovnih svinja telesne mase od 80 do 120 kilograma na 220 dinara, uz prosečnu ponudu i slab otkup. Srednjebanatski region drži 240 dinara po kilogramu, ali tamo su ponuda i tražnja bile dobre — dakle tržište diše, samo se cena pomerala.
Kad ti klaničar ponudi dvadeset dinara manje nego pre sedam dana, a ti imaš sto tovljenika u oboru, ti ne gledaš cenu — gledaš kako da prodaš pre nego što padne još niže — reči su stočara iz okoline Kraljeva koji već drugu jesen zaredom gubi na prasadi.
Kod goveda je slika još šarenija. U Smederevu i Podunavskom regionu tovni bikovi SM rase preko 500 kilograma pali su na 450 dinara po kilogramu, a Podrinjski region prati sa 465. Zaječar donosi drugačiju priču — telad su pala na 900 dinara po kilogramu, ali tovna junad od 350 do 480 kilograma porasla je na 455. U istom gradu dve kategorije idu u suprotnim smerovima, što govori o strukturnom problemu, a ne o pukom kolebanju tržišta.
Južnobanatski region drži tovnu junad preko 480 kilograma na 375 dinara, dok Južnobački stoji na 440. Razlika od 65 dinara po kilogramu između dva regiona, na grlu od 500 kilograma, iznosi 32.500 dinara. Toliko vredi jedna dobra nedelja u Banatu, ili jedna katastrofalna u Bačkoj.
Šta brojke zaista znače čoveku u oboru
Ovo nije apstraktna statistika. Ovo je pitanje da li će neko u okolini Kraljeva ove jeseni kupiti novi traktor ili će popravljati stari još jednu sezonu. Kad prasad padne na 280, tovne svinje na 220, a tovni bikovi na 450 — to je jasan signal da ponuda premašuje tražnju, da klanice imaju izbor, i da stočar mora da prihvati uslove ili da drži stoku duže, hrani je duže, i gleda kako mu troškovi rastu svaki dan.
S druge strane, jagnjad u Vranju na 480 i u Braničevskom na 500 pokazuju da je sezona jagnjenja i kupovine za praznike pokrenula tražnju, a ponuda ne može da je prati. Još jedan detalj zaslužuje pažnju — u Jablaničkom regionu tovni bikovi drže 440 dinara, dok krave za klanje stoje svega 140 dinara po kilogramu. Ta razlika je brutalna: bik je više nego tri puta skuplji od krave za klanje. To govori o tržištu koje vrednuje meso za dalju preradu potpuno drugačije od mesa za neposrednu upotrebu. Stočar koji drži krave za klanje u Jablaničkom okrugu mora da zna da je u ozbiljnoj nepovoljnoj poziciji — i da jedino rešenje leži u udruživanju ili direktnom pregovaranju sa mesarima koji imaju svoje maloprodaje.
Srbija u statističkim evidencijama ima više od 900.000 goveda i oko 2,7 miliona svinja, ali ovi sedmični preseci jasno pokazuju da broj grla nije problem. Problem je distribucija. Klanice u Vojvodini otkupljuju drugačije od klanica u centralnoj Srbiji, pijace u gradovima diktiraju cene drugačije od stočnih pijaca u selima, a proizvođač se svake sedmice pita gde će dobiti bolju cenu za koju kategoriju.
Tržište ne prašta neopreznost
Septembar je uvek prelomni mesec za srpske stočare, a ova sedmica donela je poruku koju vredi čitati višestruko. Razlike između regiona postale su toliko velike da proizvođač koji prodaje po ceni iz svoje okoline može da ostvari drastično drugačiji rezultat samo promenom lokacije ili kategorije. Ko to shvati i sedmično prati STIPS, taj ima šansu. Ko čeka da mu se cene same jave — taj broji gubitke na proleće, i nema kome da se žali osim sebi.
Izvor: Agromedia, 30. septembar 2026.
💬 0 komentara