Bilo je nešto posebno gledati zaključke sa Četvrte konferencije o finansijskim uslugama Saveta stranih investitora i EBRD-a u utorak u Metropol Palaceu. Nešto posebno u smislu — ono što se tamo govorilo, i ono što niko nije pomenuo. Jer u isto vreme dok su se u klimatizovanoj sali smenjivali paneli o regulatornom okviru i digitalnoj transformaciji , pedeset kilometara dalje, na nekoj seljačkoj pijaci u Šapcu ili Smederevu, čovek koji je tu konferenciju trebalo da oseti u svom džepu — i dalje broji keš. I nada se da će mu internet raditi dovoljno dugo da mu prođe bar jedno IPS plaćanje.
Šta se zapravo desilo u Metropolu
Pod centralnom temom Inovacije u susretu sa regulativom , tridesetog septembra su se okupili predstavnici Narodne banke Srbije, Ministarstva finansija, EBRD-a i kompanija članica FIC-a. Skup je otvorio Gžegož Zjelinjski, izvršni direktor EBRD-a za Jugoistočnu Evropu, a uvodno izlaganje imala je Jorgovanka Tabaković, guverner NBS. Među govornicima bio je i Goran Pekez, potpredsednik Saveta stranih investitora i direktor korporativnih poslova i komunikacija za region Adriatika u kompaniji JT International.
Zvuči kao još jedan krug pregovora između države, banaka i stranih investitora. I jeste. Ali ono što se na tom skupu čulo, a još važnije — ono što je već urađeno — direktno se tiče svakog registrovanog poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji. Samo što niko na toj konferenciji nije seo i rekao to naglas. Poljoprivreda nije bila ni u jednoj radnoj grupi, ni u jednoj prezentaciji, ni u jednoj diskusiji. A trebalo je.
Digitalizacija koja je već stigla do njiva
U zvaničnom saopštenju sa konferencije pomenuto je nekoliko konkretnih stvari koje su već promenile način na koji Srbija funkcioniše. Prva je kvalifikovani elektronski potpis u oblaku. Drugim rečima, više ne morate da idete u MUP ili kod notara da biste overili dokument — možete to obaviti sa telefona, iz traktorske kabine ako treba. Za poljoprivrednika koji treba da overi ugovor o zakupu ili da podnese zahtev za subvenciju, to znači jednu rundu manje vožnje do grada, jednu manju šolju loše kafe u nekom šalteru, jedan manji propušteni dan na njivi.
Tu je i online fiskalizacija. Sećate se kako je bila drama kada su fiskalne kase postale obavezne za pijace i male proizvođače? Sada je to digitalizovano i svaki izdati račun ide automatski u sistem. Za velike ovo znači urednu dokumentaciju, za male — još jednu komplikaciju koju moraju da savladaju. Ako ste ikada pokušali da objasnite baki na tezgi kako da podesi fiskalni uređaj, znate o čemu pričam.
Razvoj sistema elektronskih faktura, prva registrovana šema elektronske identifikacije i šira primena instant plaćanja putem nacionalnog IPS sistema i QR koda — sve su to tehnologije koje postoje i rade. Ali pitanje koje se postavlja, i koje niko u Metropolu nije postavio glasno, jeste — koliko ih poljoprivrednici zapravo koriste? Ne koliko postoji. Koliko se koristi.
Šta finansijske inovacije znače za seljaka na terenu
E sad, ono zbog čega sam zapravo otvorio ovu temu. Konferencija u Metropolu bavila se finansijskim tržištem, bankama i investicijama. Ali finansijsko tržište nije apstrakcija — to je crevo kroz koje novac stiže do proizvođača. Ako to crevo ne funkcioniše, ne funkcioniše ni proizvodnja. Ako se začepi, truli i proizvođač i otkupljivač.
IPS sistem i plaćanje QR kodom su nešto što bi trebalo da promeni svakodnevni život voćara koji prodaje na pijaci, mlekara koji isporučuje sir restoranu, ili povrtara koji fakturiše prodavnicu. Umesto da čeka dan-dva na prenos, novac legne za nekoliko sekundi. To nije samo brže — to je jeftinije, jer se smanjuje rizik od zadržavanja u prometu, smanjuje se potreba za kešom koji se u Srbiji i dalje pere preko svake mere.
Elektronska identifikacija je ključna za pristup državnim podsticajima. eAgrar je, koliko god bio nezgrapan na početku, koristio upravo te šeme identifikacije. Bez toga, poljoprivrednik ne može da podnese zahtev, ne dobija rešenje, ne ostvaruje pravo. Cela vertikala — od registracije do isplate — oslanja se na ono što se u Metropolu nazivalo elektronska identifikacija prve generacije . E, ta prva generacija na terenu izgleda kao kompromis između onoga što treba i onoga što se stiže.
E-fakture su posebna priča. Svaki poljoprivrednik koji je u sistemu PDV-a ili koji posluje sa otkupljivačima, mora da izda elektronsku fakturu. To je uredno, to je transparentno, ali je i dodatni administrativni teret koji mnogi mali proizvođači nisu sposobni da savladaju sami. Knjigovođa u selu je retkost, a IT podrška — još veća.
Privreda ne traži manje regulative, već bolju — jasnu, predvidivu, usklađenu i primenljivu u realnom poslovnom okruženju — Goran Pekez, potpredsednik Saveta stranih investitora
Ta rečenica vredi više od cele konferencije. Jer ko god je pokušao da registruje gazdinstvo, dobije subvenciju ili proda račun preko eAgrara, zna koliko je primenljivost u realnom poslovnom okruženju relativan pojam. U Beogradu je jedno, u Babušnici sasvim drugo.
Gde je poljoprivreda u ovoj priči
Ako bih morao da sažmem — poljoprivreda u ovoj priči nigde nije eksplicitno pomenuta, a svuda je podrazumevana. Jer NBS ne pravi regulativu samo za banke i velike kompanije. Svaka odluka o elektronskom plaćanju, svaka šema identifikacije, svaka fiskalna reforma — pada i na leđa seljaka koji nema ni računovođu, ni IT službu, ni konsultanta. Ima traktor, ima njivu, ima dedu koji ga uči — ali nema pristup informacijama koje bi mu pomogle da sve te novine preživi bez kazni i bez glavobolje.
Naše iskustvo pokazuje da se najveći napredak ostvaruje kada inovacije i regulativa deluju zajedno: inovacije otvaraju nove mogućnosti, dok efikasna regulativa obezbeđuje predvidivost i poverenje neophodne za razvoj investicija — Gžegož Zjelinjski, izvršni direktor EBRD-a za Jugoistočnu Evropu
Ovo je tačno. Ali ko objašnjava seljaku u Topoli kako da koristi te inovacije? Gde su te primenjene u realnom poslovnom okruženju iz Pekezove izjave, kada se radi o čoveku koji je jedva naučio da koristi mobilni telefon? Dok se u Metropolu priča o konkurentnosti tržišta kapitala, na selu se i dalje traži sused koji će pomoći da se podesi onaj link što ga je poslao savetnik iz banke.
Ovo je sistemski problem koji konferencije poput ove ne rešavaju. One rešavaju makro nivo — kako da strani investitori imaju poverenja, kako da regulatorni okvir bude usklađen sa evropskim, kako da tržište kapitala funkcioniše. A mikro nivo — kako će Mika iz Laćarka koristiti QR kod na tezgi — to prepuštaju nekom drugom. Verovatno opet poljoprivrednoj stručnoj službi, koja za to nema ni kadra ni novca. A možda ni volje.
Srbija ne sme da zaboravi ko nas hrani
Zaključak je jasan: finansijska digitalizacija u Srbiji ide napred, i to je dobro. Ali tempo te digitalizacije ne prati tempo prilagođavanja onih koji tu digitalizaciju treba da koriste u prvoj liniji — a to su mali i srednji proizvođači hrane. U Srbiji ima oko 500.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, i velika većina su mala porodična domaćinstva koja nemaju zaposlene, nemaju knjigovođe, nemaju vremena da čekaju u redu u Poštanskoj štedionici dok im se aktivira neki token.
Dok se u Metropolu priča o konkurentnosti tržišta kapitala i investicionim mogućnostima, na niškim, leskovačkim i kraljevačkim pijacama i dalje dominira keš. Ne zato što ljudi ne žele QR kod — nego zato što im niko nije objasnio kako da ga koriste, a infrastruktura na selu i dalje škripi. Signal na telefonu je luksuz, a kamera koja čita kod — još veći.
Ako ozbiljno mislimo da poljoprivreda bude motor srpske ekonomije, onda svaka sledeća konferencija ovog tipa mora da ima bar jednu radnu grupu posvećenu pitanju — kako sve te lipe finansijske inovacije zaista stižu do njive. Bez toga, sve ostaje priča za odela i kravate u klimatizovanoj sali. A njiva i dalje čeka da je neko seti.
Izvor: Biznis.rs, 30. septembar 2026.
💬 0 komentara