Pedeset dva miliona dinara nije cifra od koje srpska poljoprivreda drhti. Ali jeste cifra od koje bi trebalo da se zamisli svako ko u Beogradu potpisuje agrarne budžete veće od mnogih gradskih kasa. Užice je za 2026. godinu izdvojilo upravo toliko za direktne subvencije poljoprivrednicima, i još važnije — izašlo je na teren da vidi šta je s tim novcem zapravo kupljeno. Zvuči banalno, ali u srpskim uslovima to je gotovo revolucionaran potez.
Kad grad preuzme ulogu koju je država prepustila
Srbija već godinama živi u paradoksu. Republika se hvali rekordnim agrarnim budžetima, rast izvoza poljoprivrednih proizvoda,, digitalizaciji katastra,, eAgraru, pa čak i satelitskom praćenju parcela. Užički kraj, međutim, živi potpuno drugačiju stvarnost. U selima oko Užica traktori su i dalje oni stari IMT-ovi koji su preživeli dva veka, malinjaci čekaju otkup po ceni koja jedva pokriva branje, a svaka treća farma razmišlja da li da uopšte registruje novo tele.
U toj pukotini između republičke priče i lokalne realnosti, gradovi i opštine poslednjih sezona postaju jedina stvarna mreža sigurnosti za sitnog proizvođača. Nije da lokalne samouprave imaju novca koliko i Ministarstvo poljoprivrede, ali imaju nešto što Beograd nema — oči na terenu i ime domaćina kojem je novac legao na račun. Užice je to shvatilo i konkretno primenilo.
Aleksandar Vučićević, član Gradskog veća zadužen za poljoprivredu, ovog oktobra je zajedno sa ljudima iz Odeljenja za poljoprivredu krenuo u obilazak gazdinstava koja su novac već dobila. Ne sa konferencije za štampu, ne iz kancelarije, nego direktno sa dvorišta i štala. To je detalj koji na prvi pogled izgleda nebitan, a zapravo govori sve o tome kako lokalna vlast tretira svoj agrarni budžet.
Pedeset dva miliona, svedeno na konkretne stvari
U saopštenju gradske uprave stoje formulacije o nabavci opreme i mehanizacije, povećanju proizvodnih kapaciteta, smanjenju troškova proizvodnje i unapređenju uslova rada. Birokratski rečnik koji se ponavlja iz godine u godinu. Ali kad se ta rečenica spusti na zemlju, u užičkom kraju ona znači vrlo konkretne stvari: traktorski priključci koji su ranije kupljeni od komšije za dnevnicu, freze koje će zameniti ručno okopavanje krompira, prskalice koje ne cure na pola njive, sistemi za navodnjavanje koji nisu improvizacija od baštenskog creva, muzilice koje smanjuju fizički rad i poboljšavaju kvalitet mleka.
Svaka od tih stavki zvuči skromno. Niko u Briselu ne bi pisao studiju o užičkim frezama. Ali za gazdinstvo koje živi od pet hektara pod malinama ili deset krava za mužu, tih 200.000 ili 300.000 dinara subvencije često znači razliku između kupovine priključka i još jedne sezone čekanja. To je multiplikativni efekat o kojem se u Beogradu malo govori, a koji lokalne sredine prepoznaju intuitivno.
Grad će nastaviti da bude partner svojim poljoprivrednicima – od podrške za nabavku i unapređenje proizvodnje, do direktnog razgovora i praćenja rezultata na terenu — Aleksandar Vučićević, član Gradskog veća zadužen za poljoprivredu
Tu se, doduše, otvara pitanje koje teško da iko u Užicu postavlja javno. Da li je tih 52 miliona raspoređeno tako da stiže do onih kojima je najpotrebnije, ili je završilo kod većih i organizovanijih proizvođača koji bi investirali i bez gradske pomoći? Kod nas je to hronični problem — javni novac lako pronađe put do onih koji već imaju, a teže stiže do sitnog seljaka koji nema ni gotovu dokumentaciju ni veze na pravom mestu. Užice tvrdi da prati rezultate na terenu. Dobro. To je upravo test koji razdvaja ozbiljnu lokalnu politiku od one koja se pravi važnom pred kamere.
Šta domaćini zaista kažu kad im daš reč
Jedan od poljoprivrednika čije je gazdinstvo obišla gradska ekipa opisao je efekat pomoći rečima koje bi trebalo da čuje svaki ministar poljoprivrede. „Kad ti neko da trećinu za nešto što ti treba, onda ti se isplati da uložiš i svoje. Ranije nisam ni razmišljao o novoj opremi jer sam znao da ne mogu sam. Sad kad ima pokrića, kupiš ono što ti zaista treba, ne ono što moraš."
To je suština katalitičkog efekta lokalne subvencije. Država ili grad daju deo, domaćin daje deo iz svog džepa, i zajedno se napravi investicija koja bi inače čekala pet godina — ili nikad. Freza kupljena uz pomoć grada rasterećuje gazdu za čitavu sezonu jer ne plaća uslugu oranja. Nova prikolica smanjuje potrošnju goriva. Oprema za mužu poboljšava kvalitet mleka i smanjuje fizički rad, što na selu često znači razliku između toga da li će unuk uopšte ostati na imanju.
Domaćini u užičkom kraju ne drže govore. Kažu samo šta im je realno pomoglo. To je možda i najvredniji podatak iz čitave priče — novac nije utrošen u prazno, a grad je došao da to proveri lično.
Analiza: Mnogo ili malo — zavisi od toga kako brojiš
U evrima, 52 miliona dinara je otprilike 440.000 evra. Za gradsku kasu u Srbiji to je respektabilna suma, pogotovo kad znamo da mnoge opštine za poljoprivredu izdvajaju desetostruko manje. Ali kad se ta cifra podeli na desetine ili stotine gazdinstava, na različite namene, na konkretne prijave — brzo se istanji. Zato pravo pitanje nije koliko je para opredeljeno, nego koliko je stiglo do onih kojima je najpotrebnije i šta se tražilo zauzvrat.
Užice je bar napravilo onaj korak koji mnoge opštine preskaču. Izašlo je na teren. Kod nas se novac često potroši, saopštenje napiše, fotografija pošalje, i priča se završi pre nego što prvi traktor izađe na njivu. Ako grad zaista prati šta je od podrške iskorišćeno, da li je mehanizacija zaista stigla na njivu i da li je gazda zadovoljan — to je korak dalje od proseka.
Postoji i druga strana. Mnogi će reći da 52 miliona nije dovoljno, da bi trebalo duplo više, da lokalne kase nemaju kapacitet za ozbiljniji agrarni razvoj. I u pravu su — sama po sebi, 52 miliona neće transformisati užičko stočarstvo ni rešiti probleme malinara. Ali ono što Užice demonstrira, a to je kombinacija direktne podrške, konkretnih namena i terenske kontrole, formula je koja u srpskim uslovima funkcioniše bolje nego mnoge republičke mere koje se dele bez prave evidencije o efektu. Beograd bi trebalo da uči od Užica, ne obrnuto.
Partnerstvo, ne administracija — razlika koja se meri na njivi
Na kraju, ovo nije priča o 52 miliona dinara. Ovo je priča o tome da li lokalna samouprava u Srbiji ume da bude partner poljoprivredniku, ili je samo administrator koji potpisuje rešenja i čeka sledeći ciklus. Užice je u ovoj godini pokazalo da ima nameru da bude partner. Hoće li isti pristup preživeti sledeću godinu, kad dođe nova raspodela i novi zahtevi, pitanje je kontinuiteta. A kontinuitet je u poljoprivredi, kao i u svemu drugom, najteže održati.
Srbija nema problem sa novcem za agrar. Ima problem sa time kako se taj novac troši, kome se daje i ko proverava da li je uopšte stigao tamo gde je trebalo. Užičkih 52 miliona nisu savršen odgovor, ali su makar iskren pokušaj da se krug od njive do trpeze zatvori na način koji domaćin na terenu može da prepozna. A to je više nego što većina srpskih opština može da kaže za sebe.
Izvor: AgroFin, 1. oktobar 2026.
💬 0 komentara