Na suvim, osunčanim padinama iznad Malke Golaje, tamo gde su se nekad orala polja i kosila trava, ovog leta dogodilo se malo čudo botanike. Velika mužica, sitna prolećna cvetnica za koju se verovalo da je zauvek nestala sa lica Srbije, pronađena je tačno tamo gde niko ne bi trebalo da je traži — na trasi planiranog rudnika Čukaru Peki. To otkriće nije priča za naučnu rubriku. To je prvi znak da neko u ovoj priči žuri, a da mi ne znamo šta sve gubimo dok taj žur ne sagledamo.
Vaskrsnuće koje je stiglo prekasno za papire
Velika mužica ranije je bila poznata sa svega nekoliko lokaliteta u Srbiji, a potom je decenijama vladala tišina. Niko je nije video, niko je nije tražio, a onda su je ekolozi udruženja Eko Istok, tokom terenskih istraživanja 2026. godine, pronašli na suvim i osunčanim staništima oko Zvezdana. Prema podacima koje je ovo udruženje početkom oktobra dostavilo Zavodu za zaštitu prirode Srbije, upravo te padine predstavljaju njeno poslednje poznato utočište u zemlji. Vrsta bi trebalo da bude uključena u naredno izdanje Crvene knjige flore Srbije.
I tu nastaje problem. Trećeg jula 2026. godine, na samom staništu te biljke, zabeleženi su geološki istražni radovi. Bušenje je, dakle, već počelo na terenu gde raste nešto za šta se donedavno mislilo da ne postoji više nigde u Srbiji. Osamnaestog juna iste godine, Vlada Srbije donela je odluku o izradi Prostornog plana područja posebne namene za rudarsko-metalurški kompleks Čukaru Peki i Malka Golaja, a rani javni uvid oglašen je u julu. Papiri su krenuli brže nego botaničari.
Sto sedamnaest razloga da se zastane
Kada se saberu podaci udruženja Eko Istok i Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, brojka postaje još ozbiljnija. Ne radi se samo o sto sedamnaest zaštićenih vrsta, nego o trista vrsta ukupno. Uz njih, na širem području budućeg rudnika dokumentovano je i šesnaest značajnih tipova staništa — suvi travnjaci, hrastovi šumci uz reke i potoke, ostaci nekadašnjih stepa i pašnjaka koji polako, ali sigurno nestaju sa lica istočne Srbije.
Od 117 evidentiranih zaštićenih vrsta na užem području plana, sedamdeset osam je strogo zaštićeno, a dvadeset šest je pod redovnom zaštitom. Šezdeset jedna vrsta nalazi se na spiskovima Bernske konvencije, dvadeset tri na Direktivi o staništima Evropske unije, dvadeset na Direktivi o pticama, sedamnaest na Bonskoj konvenciji, a jedna je obuhvaćena CITES-om. Te cifre nisu apstrakcija. Iza svake stoji živo biće, stanište, lanac ishrane i stoletni ritam jednog brdskog ekosistema.
Suva i osunčana staništa oko Zvezdana i Malke Golaje predstavljaju njeno poslednje poznato utočište u Srbiji — navodi se u dopisu Eko Istoka Zavodu za zaštitu prirode
Uz mužicu, na istom prostoru evidentirani su i kosovski i muški božur, sredozemni kokotac, mrazovac i druge zaštićene biljne vrste. Među životinjama, posebnu pažnju privukao je šumski gušter (Darevskia praticola), strogo zaštićena vrsta ocenjena kao skoro ugrožena. Gotovo sve njegove populacije u okolini Zaječara nalaze se na potezu između Zvezdana, Metovnice i Nikoličeva, a zabeležen je i u blizini Šljivara. Od vodozemaca i gmizavaca izdvajaju se i veliki mrmoljak, poskok, šumska kornjača i kratkonogi gušter.
Šta selo gubi kad rudnik dođe
Eko Istok je Zavodu dostavio i posebne tabelarne izveštaje za Malku Golaju i Čukaru Peku, prikupljene terenskim radom i pregledom baza podataka Biologer, Naturalist, Terenska i Centra za biodiverzitet Biološkog fakulteta. Kompletan izveštaj o biodiverzitetu, sa predlogom zaštite ovog područja, trebalo bi da bude gotov do kraja godine. Organizacija traži da se razmotri uključivanje tog prostora u Ekološku mrežu Srbije, u mrežu Emerald i Natura 2000, ili eventualno zaštita kao novog zaštićenog prirodnog dobra.
I tu dolazimo do pitanja koje se tiče svakog seljaka, stočara i voćara u Timočkoj krajini. Rudnik ne ugrožava samo šumu i guštera. On menja režim voda, zagađuje vazduh i zemljište teškim metalima, a eksproprijacija zemljišta pretvara oranice u industrijske površine. Iskustvo Bora, gde se decenijama živi sa posledicama bakra i sumpora, dovoljno govori o tome koliko košta život pored rudnika. Sela Zvezdan, Metovnica, Nikoličevo nisu imena na karti. To su domaćinstva, štale, voćnjaci, pčelinjaci, dedovine.
Podaci o biodiverzitetu treba da budu uzeti u obzir pre donošenja odluka koje bi mogle trajno da izmene prostor — poručuju iz Eko Istoka
Stručni tim ukazuje i na vrednost očuvanih travnatih staništa, ostataka nekadašnjih stepa i pašnjaka. Ta staništa nisu samo mesto gde raste neka retka biljka. Ona su osnova za stočarstvo, pčelarstvo, tradicionalne sorte žita, za ceo jedan način života koji Timočka krajina još uvek čuva. Gubitkom tih pašnjaka ne gubi se samo flora. Gubi se i agrarna tradicija jednog kraja koji je već dovoljno ispražnjen.
Račun koji ne sme da se potpiše unapred
Istraživanja sprovodi Eko Istok sa partnerskim organizacijama Zaštita potrošača i TOC — Asocijacija za razvoj održivih zajednica, uz biologe i istraživače sa univerziteta i instituta u Srbiji. Njihov posao nije da se protive rudarenju po svaku cenu. Njihov posao je da kažu da pre bilo kakve odluke moramo znati šta gubimo, koliko nas to košta i da li postoji alternativa.
Sto sedamnaest zaštićenih vrsta, trista sa podacima fakulteta, šesnaest tipova staništa, jedna biljka za koju se mislilo da je iščezla — to su brojke koje ne smeju da ostanu u fiokama Zavoda dok se Prostorni plan privodi kraju. Ako se taj plan usvoji bez ozbiljnog biodiverzitetskog elaborata, bez procene uticaja na poljoprivredu i vode, bez stvarne javne rasprave u selima koja će nositi posledice — onda ne govorimo o razvoju. Govorimo o zameni jednog bogatstva drugim, pri čemu ono prvo, neobnovljivo, nepovratno nestaje.
Rudnik može da se zatvori. Pašnjak, kada se jednom preore ili zatrpa jalovinom, ne može da se vrati. I to je, na kraju, jedina prava mera u ovoj priči.
Izvor: Agro News, 1. oktobar 2026.
💬 0 comments