Kad god se pomene reč fosfor , setim se domaćina iz okoline Sremske Mitrovice koji je pre par sezona, sležući ramenima, rekao: ja to đubrivo bacam, a ne znam ni da li mi tlo uopšte vidi taj fosfor što sam bacio. Tog jesenjeg dana, dok je vetar nosio slamu preko atara, ta rečenica mi je ostala urezana. Upravo zato je najnovije istraživanje međunarodnog tima iz Omana i Škotske, čim sam ga video, dobilo posebnu pažnju. Jer, konačno nam stiže odgovor na pitanje koje naši ratari postavljaju već decenijama — šta se, do đavola, dešava sa fosforom između đubrenja i žetve.
Zašto se o fosforu ponovo priča kao o strateškom resursu
Fosfor je, ako ćemo pošteno, najčudniji element na svakoj agrotehničkoj karti. Biljka bez njega ne može da formira koren, ne cveta, ne rađa zrno. Istovremeno, svetske rezerve kvalitetnog fosfornog kamena su ograničene, a geolozi nas već godinama upozoravaju da vrhunac proizvodnje nije neka daleka budućnost — to je pitanje decenija, ne vekova. Srbija, koja godišnje uveze desetine hiljada tona mineralnih đubriva, sedi na tom problemu kao na buretu baruta: zavisimo od uvoza, plaćamo sve više, a onda još gledamo kako se znatan deo tog fosfora ispira u Dunav, Savu, u podzemne vode.
Nije problem samo cena. Problem je efikasnost. Ogromne količine fosfora iz rasutog đubriva nikada ne stignu do biljke. Vezuju se za čestice zemljišta, postaju nepristupačne, završavaju u vodotokovima i izazivaju eutrofikaciju. Dakle, pitanje koje moramo da postavimo nije koliko fosfora baciti , nego koliko ga tlo zaista može da pusti biljci . I tu, prijatelji, ulazimo u svet koji nam već deceniju beži od oka — svet mikroorganizama.
Šta su zapravo otkrili naučnici
Tim okupljen oko Univerziteta Sultan Kabus u Omanu, čuvenog Džejms Hatton instituta iz Škotske i Uprave za životnu sredinu Omana, pojednostavio je jedan laboratorijski postupak koji meri fosfor vezan za DNK, poznat kao DNA-P. Reč je o onom delu ukupnog organskog fosfora u zemljištu koji je zakačen za DNK živih mikroorganizama — bakterija, gljiva, algi, svih onih sitnih bića bez kojih tlo nije tlo, nego mrtva materija.
Do sada je merenje ovog parametra bilo skupo, sporo i zahtevalo je niz enzimske obrade uzoraka. Novi metod je, po rečima istraživača, pojednostavljen upravo uklanjanjem nepotrebnih enzimskih tretmana, ali je ultrafiltracija — postupak koji razdvaja DNA-P od ostalih fosfornih jedinjenja — morala da ostane da bi rezultat bio pouzdan.
Testiranje je obavljeno na 32 različita tipa zemljišta iz Velike Britanije, a rezultati su pokazali nešto što bi za svakog praktičara u poljoprivredi trebalo da bude zanimljivo: količina DNA-P bila je u jasnoj korelaciji sa pH vrednošću tla, sa fosforom u mikrobnoj biomasi, sa sadržajem organske materije i sa koncentracijom fosfora rastvorenog u zemljišnoj vodi.
Istraživači očekuju da bi jednostavniji metod mogao da olakša buduća istraživanja plodnosti zemljišta i upravljanje fosforom u poljoprivredi.
Šta sve ovo znači za domaćina u ataru
I sad dolazimo do onog dela priče koji mene konačno zanima više od brojki na karti. Šta od svega ovoga ima jedan proizvođač kukuruza u Banatu, pšenice u Mačvi, soje u Sremu?
U Srbiji se analiza zemljišta, blago rečeno, radi stihijski. Domaćini koji rade ozbiljno šalju uzorke u laboratorije, dobiju AL-metodu, ponekad i Olsen ili Mehlich, i na osnovu toga planiraju đubrenje. Ali niko od nas, iskreno, ne pita dovoljno često šta se dešava sa fosforom između momenta kada ga bacimo i momenta kada ga biljka usisa. Gde je taj fosfor sve vreme? U kojoj je formi? Da li ga mikrobi drže u opticaju ili je zarobljen u nepristupačnim jedinjenjima?
Jednostavna procena bi mogla da uštedi stotine evra po sezoni na pogrešnom đubrivu — tu je i glavna praktična vrednost novog testa.
Ovo otvara i pitanje koje u Srbiji niko sistematski ne postavlja — pitanje biološkog zdravlja zemljišta. Dugo smo merili hemiju, a biologiju smo tretirali kao nešto što neko drugi radi u inostranstvu . Međutim, upravo ta biologija — mikrobna biomasa, njen kapacitet da mobilizuje fosfor — postaje ključna u eri kada su mineralna đubriva sve skuplja, a pritisak na smanjenje zagađenja sve veći.
Srbija ima nauku, fale nam samo hrabrost i mreža
Nije poenta da mi budemo pasivni posmatrači. Istraživačke grupe u Srbiji, pre svega na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i Zemunu, na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, kao i na Institutu za zemljište u Beogradu, decenijama rade na pitanjima plodnosti tla. Ono što nam nedostaje nije znanje, nego standardizacija i dostupnost novih metoda poput DNA-P testa.
Ako bismo imali sopstvenu mrežu monitoringa — recimo, uzorke sa 50 do 100 reprezentativnih lokaliteta širom Srbije — mogli bismo za par godina da napravimo bazu koja bi pokazala gde nam je tlo biološki aktivno, a gde mrtvo . Takva baza bila bi vrednija od deset strateških dokumenata koje Ministarstvo poljoprivrede povremeno objavljuje.
Srbija ne sme da čeka da recept stigne iz inostranstva — ima nauku, ima ljude, ima zemlju; treba samo spojiti jedno s drugim.
Zaključak: tlo koje diše je tlo koje hrani
Fosfor nije samo hemijski element na etiketi đubriva. To je deo živog sistema čije zdravlje direktno zavisi od mikroba, od organske materije, od pH vrednosti, od toga koliko poštujemo tlo na kojem radimo. Naučnici su nam upravo dali novi prozor u taj sistem — jeftiniji, brži, dostupniji. Pitanje je samo da li ćemo ga iskoristiti ili ćemo, kao i do sada, čekati da nam rešenja stignu gotova sa strane. Ako nas je nešto naučilo dosadašnje iskustvo, onda je to da se čekanje u poljoprivredi uvek skupo plaća. Pravo je vreme da srpsko tlo konačno dobije mikrobni puls koji zaslužuje.
Izvor: Agro TV, 1. oktobra 2026.
💬 0 comments