Pet milijardi i dvesta miliona evra. Toliko je u 2025. godini srpska poljoprivreda zaradila od izvoza hrane na svetsko tržište.. Brojka je dovoljno velika da stane u naslovnu stranu ministarskog biltena, dovoljno ozbiljna da je pomene na ekonomskim forumima. Ali dovoljno mala — ako je stavite pored onoga što Holandija, država sa površinom jedne Vojvodine, izvuče iz iste te poljoprivrede — da vam se sledi krv. Jer iza tih 5,2 milijarde stoji jedna neugodna istina: srpska jabuka i dalje putuje kao sirovina, srpska malina i dalje stiže do Dubaija anonimna, a srpska višnja i dalje se meri tonama, a ne brendom na rafu supermarketa.
Tržišta koja su presudila
Nekada su Bliski istok i Afrika za srpske izvoznike bili nešto što se pominjalo s uzdržanošću. Egzotično, daleko, nepredvidivo. Danas su to tržišta koja diktiraju tempo čitavog agrarnog izvoza, i to ne samo kada su žitarice u pitanju, već sve više kada govorimo o voću, preradevinama i gotovim proizvodima. Promena se nije desila preko noći — desila se kroz tri godine globalnih potresa koji su naterali kupce da traže pouzdane dobavljače daleko od uvek istih lica iz Evrope.
I tu Srbija ima prozor koji se otvara jednom u generaciji. Na Bliskom istoku, kako objašnjava Veljko Jovanović iz Privredne komore Srbije, ne igra se ista igra kao na evropskim berzama. Tamo niko ne pita koliko košta kilogram. Pitaju odakle dolazi roba, ko stoji iza nje, ko garantuje da će sledeća isporuka stići u isti sat kao i prethodna. To je tržište premije, a ne tržište akcija. I upravo zato je to tržište na kome Srbija može da traži mnogo više nego što danas dobija.
Brojka ispod koje leži problem
Kada se pet milijardi i dvesta miliona evra razbije po kategorijama, slika postaje manje svečana. U strukturi izvoza i dalje dominira sirovina — voće koje putuje u rashladnim kamionima, vredi se tonama, a kupcu na drugoj strani mora ostati nepoznat. Ta jabuka iz čačanskog kraja, ta malina sa padina oko Arilja, ta višnja iz prokupačkih voćnjaka. — sve to stiže do krajnjeg potrošača bez imena, bez priče, bez srpskog potpisa.
To je tržište gde ne dolazite sa cenom kao komparativnom prednošću,, nego kvalitetom i stabilnošću — Veljko Jovanović, Privredna komora Srbije
Rečenica je jasna, i trebalo bi da stoji uokvirena u kancelariji svakog izvoznika koji drži do sebe. Bliski istok ima novca. Ima kupce koji plaćaju premiju za pouzdanog dobavljača, kupce koji ne pregovaraju o poslednjem centu, ali pregovaraju o datumu isporuke, o temperaturi u kontejneru, o papirima koji prate svaku pošiljku. Ta premija ne ide onome ko ponudi najnižu cenu. Ide onome ko garantuje da će sledeći kamion stići u isti sat kao i prethodni. A to je nešto što srpski izvoznici, iskreno, još uvek ne poseduju kao sistem.
Logistika koja jede marginu
I tu dolazimo do problema koji voćare u zapadnoj Srbiji boli više nego što javno priznaju. Logistika. Transport. Osiguranje pošiljki. Rizik od zastoja na Sueckom kanalu, od sankcija koje se uvode preko noći, od sukoba koji se ne vidi na našim ekranima ali se vidi u ceni kontejnera. Jovanović to ne krije — globalne krize u poslednje tri godine potpuno su promenile pravila igre za sve izvoznike hrane.
Za Srbiju, koja nema izlaz na more, te promene su još bolnije. Domaća malina ili jabuka mogu da stignu do Dubaija, mogu da stignu i do Rijada, ali put nije kratak, nije jeftin, i svaka komplikacija na trasi pojede onu tanku marginu koja razlikuje profit od gubitka. Zato izvoznici koji su preživeli poslednje tri sezone nisu oni koji su imali najviše roda, nego oni koji su imali najbolje ugovore sa brodskim linijama, sa osiguravajućim kućama, sa carinskim agentima. To je nova realnost srpskog agrara. Više ne proizvodiš samo voće — proizvodiš i logističku pouzdanost. A pouzdanost se, nažalost, ne uči u zadnji čas.
Od sirovine do rafova — korak koji Srbija preskače
Ako postoji jedno pitanje koje bi moralo da ujedini sve u lancu — od voćara u Vojvodini do prerađivača u Srbobranu, od malinara u zapadnoj Srbiji do menadžmenta hladnjača u Leskovcu — onda je to pitanje zbog čega i dalje izvozimo sirovinu umesto gotov proizvod. Jabuka ili smrznuta malina lako idu kao sirovina, ali se lako i zamenjuju. Čim se pojavi Poljak, Čeh ili Turčin sa upola nižom cenom,, srpski proizvod gubi mesto na ugovoru.
Za džemove, sokove i druge gotove proizvode potrebno je pronaći put do krajnjeg potrošača i mnogo više ulagati u marketing — Veljko Jovanović, Privredna komora Srbije
I tu je ključ. Put do krajnjeg potrošača je upravo ono što donosi dva, tri, ponekad i pet puta veću vrednost po kilogramu. Džem od maline koji u Dubaiju stoji pod imenom srpskog proizvođača vredi neuporedivo više nego kontejner smrznutih plodova koji stižu kao anonimna roba. Italija je, prema Jovanovićevim rečima, najbolji primer kako se to radi. Nekada su i oni prodavali sirovinu — grožđe, masline, paradajz. Danas izvoze brendove čija se cena ne meri kilogramom, već etiketom na boci. Srbija nema ni istoriju ni budžet koji Italija ima, ali ima sirovinu koja može da stoji rame uz rame sa bilo čim iz Evrope. Pitanje je samo ko će prvi da napravi taj skok.
Holandija u ogledalu Vojvodine
Tu dolazimo do brojke koja bi morala da probudi svakog ko se bavi srpskom poljoprivredom. Holandija. Zemlja koja nema ni upola obradive površine površine koju ima Vojvodina, a izvozi hranu u vrednostima o kojima mi možemo samo da sanjamo. Razlika nije u zemlji, nije u klimi, nije čak ni u veličini tržišta. Razlika je u znanju, u tehnologiji, u prinosima po hektaru. Holandski poljoprivrednik proizvodi tri, četiri, pet puta više po jedinici površine nego srpski, i to sa manje vode, manje đubriva, manje radne snage. To nije magija. To je decenijama građen sistem znanja koji se pretače u prinos, a prinos u izvoz.
Srbija ima zemlju, ima klimu, ima ljude koji znaju da gaje. Nema sistem koji to znanje množi i šalje na tržište pod srpskim imenom. Dok se to ne promeni, izvoz od 5,2 milijarde evra biće razlog za zadovoljstvo ministara, ali ne i za zadovoljstvo voćara u čačanskom kraju koji gleda kako mu se jabuka pakuje u tuđe kutije.
Šta sve ovo znači za čoveka u voćnjaku
Pet milijardi evra zvuči kao pobeda. Za čoveka koji u oktobru bere jabuke u čačanskom kraju, to je brojka koja ne znači ništa ako mu otkupljivač i dalje nudi dinar manje nego prošle sezone, a transport do luke košta koliko i sama roba. Za malinara u Arilju, to je brojka koja ne leči rane od prošlogodišnjeg otkupa ispod svake cene. Za prerađivača u Srbobranu, to je podatak koji objašnjava zašto njegov sok na policama Beograda ima istu cenu kao uvozni, iz Poljske, iako je domaći.
Izvoz je porastao. To je činjenica. Ali izvoz sirovine, bez brenda, bez prerade, bez logističke infrastrukture koja prati robu do krajnjeg kupca — to je izvoz koji zapošljava kamione, a ne ljude u fabrici. To je izvoz koji ostavlja novac na granici, a ne donosi ga kući.
Pravi test za srpsku poljoprivredu neće biti 2026. godina i cifra od pet i po milijardi. Pravi test će biti trenutak kada potrošač u Dubaiju, u Rijadu, u Kairu, uzme u ruku proizvod na kome piše Srbija — i plati ga duplo, jer mu je to ime dovoljno. Taj dan je još daleko. Ali što pre shvatimo da bez te etikete nema ni te premije, pre ćemo prestati da budemo dvorište Evrope za jeftinu sirovinu.
Izvor: Agro TV, 1. oktobar 2026.
💬 0 komentara