Tašmajdan je ovih dana najslađa adresa u Srbiji. Ne zbog kafana, ne zbog rokenrola, nego zato što se pod šatorom na sredini Beograda, između zvaničnika u odelima i pčelara u belim mantilima, krije priča koja miriše na med, a govori o nečem daleko većem — o tome kako jedan grad može da udvostruči broj košnica dok mu se poljoprivreda svodi na betonske blokove.
Sredinom sedmice, tačnije u sredu, na beogradskom Tašmajdanu otvoren je 52. Međunarodni sajam pčelarstva. Manifestacija traje do 4. oktobra i okuplja pčelare, proizvođače opreme i, što je najvažnije, sve one koji još uvek veruju da tegla domaćeg meda vredi više od bilo koje industrijske alternative. Organizator je, kao i prethodnih decenija, Društvo pčelara „Beograd , a sama činjenica da se ova priča održava više od pola veka dovoljno govori o tome koliko je pčelarstvo u srpskoj agrarnoj tradiciji nešto više od hobija.
Kad se kaže Beograd, ne misli se na košnice
Većina Beograđana zamišlja Beograd kao Skadarliju, Kalemegdan i beskrajna gradilišta na obodu. Malo ko pomisli na traktore, plastenike i pčelinjake. A greši, i to ne malo.
Na teritoriji prestonice, od Surčina do Sopota, od Obrenovca do Grocke, odvija se ozbiljna poljoprivredna proizvodnja. Tu su voćnjaci, vinogradi, povrtarske kulture, a decenijama unazad i pčelinjak u dvorištu svakog starijeg domaćina koji je naučio da pčela ne traži mnogo, ali traži poštovanje. Poslednjih godina slika se menja, ne stihijski, nego planski, kroz gradske podsticaje koji pčelarstvo podižu iz kategorije folklora u kategoriju ravnopravne grane.
Sajam je otvorio sekretar za poljoprivredu Grada Beograda Savo Pavičić, čije prisustvo nije bilo protokolarno. Pavičić je pred okupljenim pčelarima izneo konkretne brojke koje pokazuju da gradska vlast pčelarstvo shvata ozbiljno, a ne kao usputnu priču za sajmove i folklorne manifestacije.
Pola milijarde za traktore, mreže i — košnice
Kroz ovogodišnje javne pozive Grad Beograd je izdvojio 533 miliona dinara za podršku poljoprivrednicima na svojoj teritoriji. Novac je raspoređen na više linija, od nabavke traktora i priključnih mašina, preko protivgradnih mreža i sistema za navodnjavanje plastenika, do umatičenih grla stoke. I, što je za pčelare najvažnije, za nabavku košnica i opreme.
Iznos od 120.000 dinara po gazdinstvu namenjen je upravo pčelarima koji već desetak sezona konkurišu po gradskim pozivima. Na prvi pogled deluje skromno. Nešto manje od hiljadu evra u košnice i ramove zvuči kao sitniš za čoveka koji živi od meda i znoja. Kontinuitet gradske podrške dao je, međutim, jedan konkretan, merljiv rezultat.
Kako je naveo Pavičić, pčelari već desetak godina dobijaju po 120.000 dinara za nabavku košnica i opreme — podršku koju Grad održava kroz javne pozive.
Udvostručavanje broja košnica nije statistička sitnica. To je, iskreno, mali podvig. U gradu u kome se svaki kvadratni metar meri i plaća, u kome se svaka kuća tretira kao potencijalno građevinsko zemljište, pčelarstvo je za godinu-dve prešlo put od sporadičnog hobija do prepoznatljive poljoprivredne grane.
Priznanje za one koji su razumeli pčelu
Posle zvaničnog otvaranja, Društvo pčelara „Beograd uručilo je priznanje „Kosta Glavinić Pavičiću, ali i podsekretarki za poljoprivredu Snežani Vračar. Priznanje nosi ime čoveka koji je bio legenda beogradskog pčelarstva, pa simbolika nije sporna. Nagrađeni su oni koji su u gradskim kabinetima razumeli da pčela nije samo insekt koji pravi med, nego i oprašivač bez kojeg nema ni jabuke u Mladenovcu ni višnje u Smederevskoj Palanci.
Sajam ove godine nije samo izložbeni prostor. Posetioci mogu direktno od pčelara kupiti med, propolis, matični mleč i vosak, što je danas prava retkost jer trgovački lanci nameću industrijski med nepoznatog porekla. Na raspolaganju je i ponuda opreme, registrovanih lekova za pčele i stručne literature, što znači da sajam ima i edukativni karakter.
Sajam je otvoren svakog dana od 8 do 19 časova do 4. oktobra, a posetioci med i druge pčelinje proizvode kupuju direktno od proizvođača.
Brojke koje nešto znače, i one koje ne govore dovoljno
Treba biti pošten prema čitaocima. Sto dvadeset hiljada dinara godišnje po gazdinstvu zvuči kao podrška, ali to je samo jedan deo slike. Na teritoriji cele Srbije pčelari se suočavaju sa sve težim uslovima. Klimatske promene menjaju pašu, varoa i drugi paraziti ne popuštaju, a otkupna cena meda godinama ne prati realne troškove proizvodnje.
U tom kontekstu, gradski podsticaj jeste koristan, ali nije dovoljan da reši strukturne probleme. Beograd je, međutim, jedina lokalna samouprava u Srbiji koja je sistemski, godinama unazad, izdvajala ovako precizan iznos za pčelare i pri tom postigla merljiv rezultat, udvostručen broj košnica. To je model koji bi mogle da prate i druge opštine, posebno u Vojvodini i centralnoj Srbiji, gde su pašni uslovi znatno bolji nego u urbanoj sredini. Ako Beograd, sa svim svojim ograničenjima, može da udvostruči broj košnica, onda Pančevo, Smederevo, Kragujevac, Čačak ili Užice to mogu i te kako.
Pavičić je najavio da će Grad Beograd nastaviti da pruža podršku pčelarima i pozvao građane da posete sajam.
Šta zapravo znači udvostručen broj košnica
Pčela nije samo med. Pčela je oprašivač koji utiče na prinose voća, povrća i uljarica. Svaka košnica znači i stotine kilograma dodatnog roda u susednim voćnjacima i njivama. Kad Beograd udvostruči broj košnica, to nije samo pčelarska priča, to je priča o boljem rodu jabuke u Mladenovcu, višnje u Smederevskoj Palanci, breskve u Batočini. Pčelarstvo je jedina poljoprivredna grana koja pozitivno utiče na sve ostale, a njeni nosioci su najčešće najmanje plaćeni.
Zato ovaj sajam, i pored svečarskog karaktera, ima ekonomski, ekološki i edukativni smisao. Ko dođe na Tašmajdan do 4. oktobra, neće videti samo pčelare u belim mantilima. Vidiće malu, ali živu sliku srpske poljoprivrede koja se trudi da preživi u godini kada joj mnoge grane ne mogu da pokriju ni sopstvene troškove.
Dok gradske vlasti broje košnice i dele priznanja, posetioci imaju priliku da urade nešto daleko jednostavnije, da kupe teglu meda od čoveka koji ga je sam izvadio iz ramova. U vreme kada se kilogram meda u marketu prodaje za sitniš, a pravi med jedva nalazi put do kupca, taj gest kupovine od malog proizvođača vredi više od svih 533 miliona zajedno.
Izvor: Agro TV, 30. septembar 2026.
💬 0 comments