Svake jeseni ista priča. Sajam u Novom Sadu otvori se uz fanfare, podele se plakete, održe se govori o tradiciji, prirodi i zaštiti staništa. Negde u pozadini, tiho, stoji ratar koji je prethodne noći obilazio njivu i utvrdio da mu je trećina kukuruza — pred samu berbu — pojedena, izrovana ili jednostavno spljeskana. Taj čovek nema pozivnicu za majski sajam. Njega niko neće pomenuti u svečanom govoru. Ali njegova šteta je stvarna, i svake godine je sve veća.
Upravo ta dva lica iste priče — slavljeničko i ruralno — pokušao je da pomiri ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu dr Dragan Glamočić na 92. međunarodnom poljoprivrednom sajmu. I mora mu se priznati da je bar pomenuo ono o čemu se inače ćuti.
Sto trideset godina organizovanog lovstva i nerešen problem šteta
Srbija je, kako je podsetio ministar, bogata šumama, lovištima i staništima divljači. To niko ozbiljan ne osporava. Potencijal je zaista ogroman — od Fruške Gore preko Tare do istočne Srbije. Ali potencijal je jedno, a stvarnost na terenu potpuno drugo.
Glamočić je u svom obraćanju istakao da prirodnim resursima treba upravljati dugoročno, kako bi bili sačuvani za generacije koje dolaze. To je lepa, svečarski intonirana rečenica, kakvu čujemo otvaranjem svake lovačke sezone. Pitanje je samo da li tu istu dugoročnost dele i ratari u Potisju, Pomoravlju ili Timočkoj krajini kojima se srne, jelenska divljač i divlje svinje svake godine sve slobodnije šeću po njivama.
Ministar je pokušao da pomeri narativ. Lovci, kaže, nisu samo oni koji pucaju. Oni su pre svega čuvari prirode koji prvi uočavaju promene na terenu, vode računa o brojnosti populacija i reaguju kad se nešto poremeti. Istina je to — i to je slika koju lovci o sebi rado projektuju. Ali isti ti lovci u velikom broju lovišta decenijama nisu uspevali da uravnoteže brojnost divljači sa kapacitetom staništa. Pa su poljoprivrednici ti koji plaćaju ceh, i to bukvalno — iz svog džepa, iz svog roda, iz svog semena.
Premala ili prevelika populacija — u oba slučaja gubi seljak
Glamočić je otvoreno priznao ono o čemu se u lovačkim krugovima nerado govori. Problem može biti i premala i prevelika brojnost divljači. Premala znači da se ekosistem urušava. Prevelika — i tu nastaje haos. Prekobrojna populacija, objasnio je ministar, može da prouzrokuje štetu na poljoprivrednim usevima, saobraćajne nezgode, ali i širenje zaraznih bolesti.
E tu se dolazi do srži problema koji poljoprivrednici u Srbiji žive svakog jutra, ne samo u lovačkoj sezoni. Dok se u Beogradu vodi rasprava o reintrodukciji jelena i o ravnoteži ekosistema, na terenu seljak broji koliko mu je srna pojelo soje, koliko su mu divlje svinje rilile po kukuruzu, koliko mu je voćnjaka oštećeno od zečeva i srneće divljači. I tu dolazimo do ključne rečenice ministrovog obraćanja.
Potrebno je pronaći sistemska rešenja za štete koje divljač pričinjava poljoprivrednim proizvođačima — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu
Ta rečenica vredi više od svih lovačkih svečanosti zajedno. Ali reći "treba sistemsko rešenje" na sajmu u Novom Sadu, i zaista ga doneti — to su dve potpuno različite stvari. Prva je besplatna. Druga košta.
Povratak jelena — lepa priča sa vrlo skupim računom
Kao jedan od najznačajnijih projekata Ministarstva, Glamočić je izdvojio povratak običnog jelena na njegova nekadašnja staništa. Podaci koje je izneo su zanimljivi. Pre deset godina u lovištima Srbije bilo je svega oko četiri hiljade jedinki običnog jelena. Godine 2016. započeta su ozbiljna istraživanja koja su postala stručna osnova za programe naseljavanja. Danas, deset godina kasnije, jelen je ponovo viđen na Fruškoj gori, u delovima istočne Srbije, u lovištu Košutnjak i na drugim lokalitetima.
Lepo zvuči. Ali tu priču treba dopuniti brojevima koje ministar nije pomenuo, a koji su jednako važni. Za lovstvo je u 2025. godini iz budžeta bilo opredeljeno oko 140 miliona dinara. To je, blago rečeno, skromna suma kada se tačno zna šta sve treba finansirati — povećanje brojnosti, unapređenje populacija, izgradnja lovnih objekata, monitoring, edukacija, digitalizacija. Kad se sve to podeli po lovištima i programima, ostane tanušna mrvica. Pa se onda, zapravo, i ne čudi što podaci o štetama rastu iz godine u godinu.
Osiguranje u lovstvu — korak napred koji još nije stigao do njive
Glamočić je najavio da se u 2026. godini dodatna sredstva usmeravaju ka osiguranju u lovstvu, što je do sada bilo pravo slepo crevo srpskog agrara. Osiguranje od šteta od divljači kod nas funkcioniše po principu — ili ga uopšte nema, ili je toliko skupo da ga seljak ne može priuštiti. Ako 2026. zaista donese ozbiljnija sredstva za tu namenu, biće to konkretan pomak. Ali ostaje otvoreno pitanje koliko brzo ta sredstva stižu do oštećenog proizvođača i da li su police osiguranja uopšte prilagođene malim gazdinstvima — a upravo malih gazdinstava u Srbiji ima najviše.
Na otvaranju izložbe uručene su i zahvalnice korisnicima lovišta koji su učestvovali u projektu reintrodukcije jelenske divljači. Lepo, zasluženo, dirljivo. Ali dok se lovačkim udruženjima dele plakete, poljoprivrednik koji je video deset hektara kukuruza pretvoreno u blato od rila divljih svinja — nema kome da se javi osim komšiji i lokalnom udruženju, koje često nije u stanju da mu nadoknadi ni petinu štete.
Dva lica iste priče koja ne mogu više zajedno
I tu se vidi prava suština problema. Srbija istovremeno pokušava da poveća populaciju jelena, da zaštiti srneću divljač, da gradi lovačku infrastrukturu, da obeleži 130 godina organizovanog lovstva — i da zaštiti poljoprivrednika čije imanje ta ista divljač nemilosrdno uništava. To dvoje ne može da funkcioniše bez jasnih, primenljivih i finansiranih pravila. Pravila o odstrelu, o brojnosti, o naknadi štete, o obavezi lovačkih udruženja da intervenišu čim populacija pređe kritičan prag.
Dok se ta pravila ne postave, svaka priča o povratku jelena na staništa biće samo romantičarska priča za sajamske štandove. A svaka šteta na njivi biće privatni problem jednog seljaka koji će, umesto da traži odštetu od države, sledeće godine jednostavno smanjiti setvu ili je potpuno napustiti.
To je, na kraju, najgora šteta koju divljač može da napravi — ne ona na usevima, nego ona koja tiho gasi srpska sela. I dok se ministri slikaju ispred lovačkih trofeja, ta šteta se svake sezone množi. Sedamdeset hektara kukuruza po selu, ovde deset, onde dvadeset. Računica je jednostavna — kad oduzmeš rod, ode i motivacija. A kad nestane motivacija, nema više ni njive, ni lovstva, ni sajamske priče. Ostane samo prazno polje i poneki jelen koji se neometano vraća tamo odakle su ga pre sto trideset godina prognali ljudi.
Izvor: AgroFin, 2. oktobar 2026.
💬 0 comments