Kad god padne jača kiša u Pančevcu, Srbobranu ili okolini Odžaka, poljoprivrednici znaju šta ih čeka. Ne rod, ne berba, ne žetva. Čeka ih višednevna drama oko njiva pod vodom, traktora koji ne mogu u polje i useva koji se polako guše bez kiseonika. Suša je, kažu, problem broj jedan. Ali odvodnjavanje je tiho, nevidljivo pitanje koje svake godine pojede deo roda o kom niko ne priča.
Dva lica iste vode
U javnosti vlada gotovo opsednuta priča o nedostatku vode. Bunari, sistemi kap po kap, pritisci na državu da konačno počne da gradi mreže za navodnjavanje. Sve to jeste tema, ali postoji i druga strana medalje koja decenijama stoji u senci. Višak vode na parcelama može da bude jednako razoran kao i suša, a Srbija o odvodnjavanju priča samo kad je već kasno.
Klima se promenila dok mi raspravljamo. Pljuskovi su kraći ali žešći, zime donose koncentrisane padavine u kratkim intervalima, a leta ne popuštaju. Zemlja koja ne može brzo da apsorbuje i odvede višak vode posle takvih udara postaje teret, a ne blagodet za useve. Sever i jug i deo zemlje u ovoj priči su dva potpuno različita sveta.
Vojvodina ima mrežu, ali ta mreža je polovična
Brojke JVP "Vode Vojvodine" zvuče ozbiljno. Odvodnjavanjem je na severu obuhvaćeno oko milion i 780 hiljada hektara, kroz 331 sistem i više od 20.600 kilometara kanala. U funkciji je 161 crpna stanica, a cevna drenaža izvedena je na nešto više od 45.000 hektara. Prosečna gustina kanalske mreže iznosi 12,5 metara po hektaru. Na papiru, to je ponos.
Ali papir ne upija vodu. Kanal koji je iskopan pre četrdeset godina, a od tada nije ozbiljnije čišćen, nije kanal — to je jaruka puna mulja, trske i korova. Upravo takvu sliku ratari su videli svakog proleća posle iole ozbiljnije kiše. Korov se razgrne, mulj se taloži decenijama, a protočni profil kanala postaje neuporedivo uži nego što je bio kad je iskopan.
Muljenje, zarastanje i čišćenje kanala od vegetacije osnovni su poslovi bez kojih sistem gubi funkciju. Bez redovnog održavanja protočni profil kanala se smanjuje, a sposobnost prihvata viška vode drastično opada. — JVP "Vode Vojvodine"
U prevodu na jezik čoveka sa traktorom: kad padne jača kiša, voda ostaje na parceli danima, usevi ostaju bez kiseonika u zoni korena, a mehanizacija ne može da uđe u njivu. Svaki dan kašnjenja donosi gubitak koji se ne može nadoknaditi. Tu nema popravke, nema druge setve, nema čuda.
Centralna Srbija je decenijama bila zanemarena
Dok se Vojvodina barem može pohvaliti sistemom (ma kakav god on bio), centralna Srbija je decenijama bila potpuno zanemarena. Pokrivenost sistemima za odvodnjavanje tamo je simbolična — tek oko 18 odsto zemljišta od prve do treće klase, iako stručnjaci procenjuju da bi odvodnjavanje koristilo na gotovo milion i po hektara površina koje danas nemaju nikakvu zaštitu od viška vode. Reč je o ogromnom neiskorišćenom potencijalu i istovremeno ogromnom trošku koji se godinama prebacuje na pleća ratara koji gube rodove bez ikakve infrastrukture ispod sebe.
Razlika između severa i juga nije samo u brojkama. To je razlika u pristupu, u planiranju, u razmišljanju o tome šta znači imati zemlju. Vojvodina je ulagala u hidromelioraciju jer je to bila ravnica gde voda prirodno nema gde da ode. Centralna Srbija je brdovita, ali brdovita ne znači zaštićena od plavljenja. Reke, potoci, bujični tokovi — sve to nosi višak vode u doline i ravnice, i tu priča postaje identična kao u Panoniji.
Pumpe iz doba Tita
Kanali su samo pola priče. Druga polovina su crpne stanice, srce sistema u nizijskim predelima gde prirodno oticanje vode ne postoji. U Srbiji ih ima oko 210, a znatan deo je izgrađen pre više decenija. Pumpe, elektromotori, elektrooprema — kod pojedinih objekata sve to radi praktično od dana kada je stanica puštena u pogon. Ili je, u boljem slučaju, delimično obnavljana kroz sitne popravke koje produžavaju agoniju, ali ne menjaju suštinu.
Stara oprema ne znači samo tehnički rizik. To je i veća potrošnja struje, skuplje održavanje i — što je najgore — kvar u trenutku kada je crpna stanica najpotrebnija. Događaj koji traje pola sata može da uništi usev koji je čitave sezone gajen.
Rekonstrukcija crpnih stanica i uvođenje automatizacije nije luksuz, već preduslov da postojeći sistem uopšte preživi sledeću veliku kišu. — iz stručne analize srpskih vodoprivrednih sistema
Prvi koraci ka ozbiljnijoj obnovi postoje. JVP "Srbijavode" i Francuska razvojna agencija pripremaju projekat modernizacije 54 crpne stanice. Planirana je obnova i automatizacija postojećih objekata, daljinski nadzor i upravljanje, kao i povećanje energetske efikasnosti. Ako taj projekat zaživi kako treba, mogao bi da bude prekretnica za celu mrežu. Ali 54 stanice od ukupno 210 — to je tek četvrtina. Ostatak i dalje radi na dobrim starim pumpama koje su videle i bolja vremena.
Cevna drenaža: skupa investicija za odabrane parcele
Kanali nisu uvek dovoljni. Na teškim, slabo propusnim zemljištima i u niskim aluvijalnim ravnima uz velike reke, prirodno oticanje vode je toliko sporo da otvoreni kanali ne mogu da urade posao. Tu na scenu stupa cevna drenaža, mreža perforiranih cevi ispod površine zemljišta kroz koju se višak vode odvodi sa parcele.
Savremene plastične cevi su pojednostavile postavljanje i smanjile troškove u odnosu na neka starija rešenja, ali investicija i dalje nije mala — oko 2.000 evra po hektaru. Za većinu srpskih poljoprivrednika to je cifra koja se ne vraća iz jedne sezone, što znači da cevna drenaža može biti samo ciljano rešenje, na proizvodno vrednijim parcelama i zemljištima koja redovno pate od zabarivanja. Selektivan pristup, ne kampanja na sve strane.
Plužni đon — nevidljivi neprijatelj ispod njive
Tu dolazimo do dela priče koji se retko pominje, a koji je možda i važniji od svih kanala i pumpi. Čak i kada je kanal čist i crpna stanica ispravna, voda ne može da ode sa parcele ako ne može da prođe kroz zemljište. Na mnogim intenzivno obrađivanim njivama formira se takozvani plužni đon — zbijeni, slabo propustan sloj ispod dubine obrade. Nastaje godinama ponavljanja oranja na približno istoj dubini i čestim prolaskom teške mehanizacije, posebno kada zemljište nije u odgovarajućem stanju vlažnosti. Takav sloj usporava infiltraciju vode, pa i pored savršenog kanala voda ostaje u površinskom delu profila danima.
Rešenje postoji. Dubinsko rastresanje, podrivanje, rigolovanje. Ali to zahteva znanje, opremu i opet novac. Odvodnjavanje zato ne treba posmatrati kao pitanje kanala i pumpi, već kao deo šireg upravljanja zemljištem. Jedno bez drugog ne funkcioniše, i to je lekcija koju srpski ratari plaćaju svake sezone.
I suša i višak vode — isti kanal
Klimatske promene su poljoprivredu gurnule u apsurd. Istovremeno nam donose duže sušne periode i intenzivnije pljuskove. Infrastruktura koja je građena gotovo isključivo za odvodnjavanje danas mora da rešava dva problema odjednom. U Vojvodini je već pokrenuto pretvaranje dela postojeće kanalske mreže u dvonamenske sisteme koji bi u sušnim periodima mogli da posluže i za navodnjavanje. To je pravi smer, i o tome bi trebalo više da se priča.
Sama pretvorba mreže, međutim, nije dovoljna. Bez redovnog održavanja kanala, bez obnove crpnih stanica, bez ulaganja u cevnu drenažu tamo gde je neophodna, bez ozbiljnog rada na strukturi zemljišta — nema čuda ni iz Pariza ni iz Brisela. Srbija mora da prestane da tretira vodu kao neprijatelja ili prijatelja. Voda je resurs kojim se mora upravljati cele godine, u svakom njenom stanju.
Šta ovo znači za čoveka na traktoru
Ova priča nije akademska. Ovo je priča o tome zašto ratar u Srbobranu gubi trećinu kukuruza kad oktobar donese jaču kišu. Ovo je priča o tome zašto voćar u Šumadijskom selu u martu gleda kako mu se krušak davi u lokvi koja ne može da ode. Ovo je priča o tome zašto agrarni budžet Srbije svake godine izgleda kao vatrogasna mera, a ne kao sistemsko ulaganje.
Dok god se odvodnjavanje tretira kao trošak a ne kao investicija, mi ćemo i dalje gledati iste slike. Jaruke pune mulja, pumpe koje rade na molitvu, ratari koji se hvataju za glavu kad im se njiva pretvori u jezero. Godinama slušamo priču o navodnjavanju. Vreme je da se jednako glasno priča i o odvodnjavanju. Jer voda koja ne može da ode sa parcele ubija useve jednako sigurno kao voda koja nikada nije stigla do njih.
Izvor: Agro News, 2. oktobar 2026.
💬 0 comments