Kad se u ponedeljak, 22. septembra, pedesetak uzoraka iz cele Srbije i Republike Srpske poređalo pred stručnim žirijem Rakijade u Pranjanima, niko od prisutnih nije mogao da pretpostavi šta će se dogoditi sledećeg trenutka. Na sto je, naime, izašla flaša starija od tri i po decenije, rakija Gazdinstva Stanojević iz samih Pranjana, proizvedena davne 1989. godine, i dobila ocenu 18,8 — najvišu na celom ocenjivanju. Gazdinstvo je nastupilo van konkurencije, njihova boca nije ušla u zvanični bilten, ali je zato napravila više za ugled ovog okupljanja nego što bi mogla bilo kakva promotivna kampanja.
Dvadeset četiri godine pod kablarskim oblacima
Pranjani se ne nalaze ni u jednoj turističkoj brošuri, ali jesu u kalendarima ljubitelja dobre šljivovice. Selo na obroncima Kablara već četvrt veka neguje tradiciju Rakijade koja je prerasla lokalnu priču i postala mesto okupljanja proizvođača, takmičara i gostiju iz celog regiona. Ovogodišnje, dvadeset četvrto izdanje zakazano je za subotu, 3. oktobra, a organizatori su odlučili da se ocenjivanje obavi nedelju dana ranije — 22. septembra — kako bi rezultati stigli do publike na vreme.
Procedura je standardna, ali stroga: anonimni uzorci, bodovanje po kategorijama, posebna komisija za senzorna svojstva. Upravo ta disciplinska ozbiljnost razlikuje pranjansko takmičenje od mnogih sličnih okupljanja po Srbiji gde se često meša drugarstvo sa stručnošću. U Pranjanima, kažu upućeni, nema te kategorije — ili je rakija dobra, ili nije.
Šljivovica starija i mlađa — dva sveta, isti zanat
U kategoriji šljivovih rakija starijih od tri godine pobedio je Nikola Milić iz Rošca na Kablaru, mesta koje bukvalno gleda na Pranjane s druge strane padine. Drugo mesto pripalo je Dragiši Gojiću iz Osinje kod Dervente, što je još jedan dokaz da Republika Srpska stoji rame uz rame sa Srbijom kada je reč o šljivovom duhu. Treći je bio Mileta Cicović iz Tometinog Polja u opštini Požega — tri proizvođača, tri kraja, jedno zanimanje.
Kod mlađih šljivovica, onih do tri godine, titulu je poneo Srđan Stanojević iz Niša. Za one koji prate ovu scenu, niška pobeda u kategoriji mlađih rakija nije iznenađenje. Niški kraj decenijama važi za ozbiljnu šljivarsku regiju, a klima i kvalitet požegače tamo daju mladim rakijama poseban karakter koji žiri ume da prepozna.
Dobra šljivovica se ne pravi za godinu dana. Ona mora da odleži, da diše, da sazri. Ko to ne razume, ne razume ni zašto se oko nje diže tolika prašina — dugogodišnji član žirija Rakijade u Pranjanima
Od kajsije do travarice — osam kategorija, osam priča
Pored šljivovice, žiri je imao pune ruke posla. Najbolju rakiju od kajsije proizvela je Destilerija Bošković iz Misače kod Aranđelovca, ime koje se u poslednjih nekoliko godina sve češće pominje među ozbiljnim destilerima. Jabuka je pripala Živojinu Jovanoviću iz Bošnjana kod Paraćina, kruška Radomiru Kariću iz Lužnica kod Kragujevca, a dunja Željku Dacinu iz Novog Sada.
Posebno mesto u srcima ljubitelja zauzima kategorija loza, gde je slavio Dragoljub Marinković iz Prnjavora. U kategoriji ostalih rakija pobedio je Saša Timotić iz Oglađenovca kod Valjeva, i to sa travaricom — rakijom od lekovitog bilja koja zahteva posebno znanje i strpljenje. Svaka od ovih pobeda zvuči usko lokalno, ali zapravo govori o malom čoveku koji je odlučio da sa svojim proizvodom izađe na sto i kaže: ovo je moje i vredi.
Jedna boca, trideset sedam godina strpljenja
Ono što je ovogodišnje ocenjivanje učinilo nezaboravnim jeste upravo rakija Gazdinstva Stanojević. Trideset sedam godina stara boca, proizvedena 1989. u vreme kada se o brendiranju srpske rakije nije mnogo znalo, dobila je 18,8 poena i nadmudrila sve zvanične takmičare. Niko se nije ni približio toj oceni.
Gazdinstvo je nastupilo revijalno, flašu su doneli da pokažu publici, a ne da se takmiče za nagradu. Njihova rakija zato nije uvrštena u zvanični bilten rezultata, ali taj jedan broj — 18,8 — ostao je da visi u vazduhu kao poruka. Kad žiri prepozna kvalitet, kvalitet postoji, bila flaša u biltenu ili ne.
Kad neko donese rakiju stariju od trideset godina i dobije najvišu ocenu, to vam kaže sve o karakteru jedne manifestacije. Nije bitno da li je u biltenu ili nije — kad žiri prepozna kvalitet, kvalitet postoji — učesnik ovogodišnjeg ocenjivanja
Šumadija više nije samo mit, postaje tržište
Pranjani nisu izolovani slučaj. Srbija u poslednjih desetak godina prolazi kroz tihi, ali uporan preporod malih destilerija, porodičnih gazdinstava i zanatskih proizvođača. Broj registrovanih proizvođača raste, a kvalitet na takmičenjima kao što su pranjanska, topolska, smederevska ili zlatiborska iz sezone u sezonu postaje ujednačeniji. To znači samo jedno — srpska šljivovica više nije samo nacionalni mit i razgovor za kafanskim stolom, nego i tržišna roba koja može da stoji rame uz rame sa bilo čim iz Evrope.
Organizatori Rakijade u Pranjanima to su očigledno razumeli. Kategorizacija po vrsti voća, razdvajanje mlađih od starijih rakija, poziv destilerijama iz cele Srbije i Republike Srpske — sve to govori o ozbiljnom pristupu koji se ne viđa svuda. U subotu, 3. oktobra, ovo malo šumadijsko selo ponovo će postati mala prestonica srpskog šljivovog duha, a na stolu će, između ostalog, stajati i ona flaša iz 1989. — podsetnik da dobra rakija, kao i dobra priča, jednostavno ne trpi žurbu.
Za nas koji poznajemo teren, ovakve manifestacije su više od takmičenja. One su mesto gde se sreću proizvođači koji veruju u svoj posao, razmenjuju iskustva i uče jedni od drugih. A kad se u sred takvog okruženja pojavi flaša starija od trideset godina i dobije ocenu kakvu savremeni destilati retko dostižu, to nije samo priča o jednoj rakiji. To je poruka svima nama da kvalitet, strpljenje i znanje na kraju uvek pobede.
Izvor: AgroFin, 2. oktobar 2026.
💬 0 comments