Sanacioni plan za Deliblatsku peščaru: pedeset miliona i gomila neodgovorenih pitanja

Kad u avgustu vatra krene niz Deliblatsku peščaru, ne gori samo šuma. Gori paša na kojoj ovce iz Mramorka više ne nalaze hranu, gori zaštitni pojas koji je zadržavao pesak sa njiva u Kovinu, gori vazduh koji pčelari iz Gajdobre udišu pored svojih košnica. Zato odluka Vlade Srbije u tehničkom mandatu da usvoji prvi Sanacioni plan za ovo područje nije samo ekološka stvar — to je tema za svakog ko u Južnom Banatu obrađuje zemlju, drži stoku ili prodaje med.

Peščara koja živi u istom dahu sa atarom

Deliblatska peščara je nešto što Evropa nema nigde van crnomorskog i kaspijskog basena — jedina prava stepska pustinja na kontinentu. Prostire se između Vršca, Kovina, Bele Crkve i Deliblata, negde oko trideset hiljada hektara, koliko god da se ta brojka pomera sa svakim novim katastarskim premeravanjem. Crni bor, hrast, lipa, pašnjaci, tekovine, stepske sove — sve to čini rezervat koji Srbija nema drugde.

Ali ono što papir ne kaže dovoljno jasno jeste da peščara nije izolovani rezervat iza žice. Ona se uvlači u atar, u pašnjak, u voćnjak. Stočari iz Mramorka i Gajdobre znaju svaku jarugu, svaki kanal, svaku čistinu. Pčelari znaju da im medonosni potencijal zavisi od zdravlja biljnog pokrivača. Ratarima iz Kovina i Bele Crkve peščara daje ivični pojas koji drži pesak. Svi oni dele isti vazduh, isto tlo, isti pljusak — ili istu sušu.

Poslednjih godina vatra se vratila kao redovni gost. Vatrogasne sezone 2023, 2024. i 2025. ostavile su tragove koji se ne mere samo u sprženim hektarima. Vodeni režim je poremećen, biodiverzitet narušen, a mikroklima se polako menja. Upravo zato je, prema rečima ministarke zaštite životne sredine u tehničkom mandatu Sare Pavkov, Vlada odlučila da po prvi put usvoji planski dokument na državnom nivou.

Šta pedeset miliona zapravo znači

Sanacioni plan po svojoj logici nije gotov projekat — to je okvir. To znači da niko sutra ujutru u ataru neće videti bagere, ali znači da postoji institucionalna osnova po kojoj se dalje radi. Ministarka Pavkov najavila je formiranje stručnih timova za sanaciju i revitalizaciju, procenu posledica požara, utvrđivanje smernica, sprovođenje radova, praćenje efekata i — što je možda najvažnije — unapređivanje prevencije.

Za 2026. godinu iz budžeta je izdvojeno pedeset miliona dinara. Kad se ta cifra prevede u evre, reč je o nešto manje od pola miliona. Za područje od nekoliko hiljada hektara, plus monitoring, plus timove, plus radove — to je, blago rečeno, tesno. Dovoljno za prvu fazu, za procenu štete, za osnovnu infrastrukturu, za pošumljavanje ograničenog obima. Nedovoljno za trajnu promenu stanja.

Neposredni izvođač na terenu biće „Vojvodinašume“, koje je upravljač zaštićenim područjem. Ministarstvo zadržava kontrolnu ulogu, kao i inspekcija. Na papiru zvuči logično. U praksi to znači da će se od jednog preduzeća očekivati da istovremeno gazduje, sanira i izveštava — uz budžet koji teško pokriva i jedno od ta tri.

Požar je ostavio posledice na šume, šumsko zemljište i staništa, a sada je naš zadatak da na osnovu precizno utvrđenih razmera štete i stručnih procena sprovedemo mere sanacije i revitalizacije — Sara Pavkov, ministarka zaštite životne sredine u tehničkom mandatu

Poljoprivrednici oko rezervata — tihi prvi reagenti

Ovde dolazimo do dela priče koji beogradske konferencije za štampu retko pomenu. Dosadašnja praksa pokazuje da su lokalni poljoprivrednici najčešće prvi stignu do vatre — sa traktorima, cisternama, motornim testerama. Bez njih bi šteta bila neuporedivo veća. Pa ipak, u javnim dokumentima oni se gotovo ne pominju, osim kao „lokalno stanovništvo“.

Kad izgori šumski pojas, menja se mikroklima. Vetar više ne zadržava vlagu, pesak se oslobađa, a prvi letnji pljusak umesto da hrani useve — nosi ih sa sobom. Pčelari u okruženju znaju koliko im med zavisi od zdravlja biljnog pokrivača u peščari. Stočari znaju da im vredni pašnjaci gube na prinosu kada se požar treći put za pet godina vrati na isto mesto. Zato je pitanje koje se nameće jednostavno: da li sanacioni plan uključuje te ljude kao partnere u prevenciji, ili samo kao posmatrače koji čekaju da im neko kaže šta će biti sa njihovim atarom?

Želimo da proces obnove bude zasnovan na stručnim procenama, jasnim obavezama i kontinuiranom nadzoru, kako bismo očuvali prirodne vrednosti Deliblatske peščare — Sara Pavkov

Poverenje se gradi na terenu, ne u Beogradu

Vlada je donela odluku. Ministarka je govorila o sistemskom pristupu, stručnim procenama i koordinaciji. To su legitimne reči i treba ih primiti sa poštovanjem. Ali iskustvo nas uči da se priče o sanacijama u Srbiji često završe na konferencijama za štampu, a nastavljaju na terenu mnogo sporije nego što se najavljuje.

Poljoprivrednici Južnog Banata ne traže mnogo. Traže da se zna ko je zadužen za koji deo posla. Da postoji jasan kontakt u lokalnoj samoupravi i upravljaču. Da se javna sredstva troše transparentno. I — što je možda najvažnije — da ih neko pita. Peščara nije državni vrt iza ograde. Ona je životni prostor u kome se susreću šuma, pašnjak i njiva. Ako plan to razume, ima šanse da uspe. Ako ne razume, ostaje još jedan dokument koji čeka sledeći požar.

Ključno pitanje ovog mandata, tehničkog ili ne, nije donesen plan. Plan je donesen. Pitanje je ko će obezbediti nastavak finansiranja, ko će odgovarati ako vatra opet krene sledećeg avgusta i ko će kontrolisati da li su novosadene sadnice preživele prvu zimu. Pedeset miliona dinara je brojka. Ono što se iza nje krije — ili ne krije — pokazaće nam naredna suva sezona. I tada ćemo znati da li je peščara zaista dobila saveznika ili samo još jednu lepu fasciklu u ministarstvu.

Izvor: Agro TV, 2. oktobar 2026.