Zrak od meda koji se digne sa stola kad otvoriš teglu bagremovog — to je miris koji dočeka svakog ko u petak ujutro zakorači u beogradski park Tašmajdan, između starih kestena i zujanja demonstracionih košnica postavljenih na štandovima. Pedeset drugi Međunarodni sajam pčelarstva otvoren je u petak i trajaće do četvrtog oktobra. Organizator je Društvo pčelara „Beograd“, institucija koja na Tašmajdanu okuplja pčelare duže od pola veka. Ulaz je slobodan, a pored meda, voska i opreme, posetioci mogu da kupe pčelinja društva, matice i rojeve. Ali pravo pitanje ovog sajma ne postavlja se među štandovima — postavlja se između redova onoga što je na otvaranju izgovorio Savo Pavičić, sekretar za poljoprivredu Grada Beograda. Tu se krije priča o jednom gradu koji je pčelarstvo shvatio ozbiljno, dok veći deo Srbije to još uvek nije.
Grad koji je pčelarstvo shvatio ozbiljno
Beograd nije najveći grad u Srbiji po broju pčelara — to su mesta u Vojvodini i centralnoj Srbiji gde su paše tradicionalno bogate. Ali Beograd je jedini grad koji je, kroz sistemske javne pozive, uspeo da udvostruči broj košnica na svojoj teritoriji. To nije marketinška fraza, to je konkretan rezultat desetogodišnje kontinuirane podrške koja se ponavlja iz sezone u sezonu.
Pavičić je na otvaranju podsetio da je Grad Beograd u ovoj godini izdvojio petsto trideset tri miliona dinara za različite mere podrške poljoprivredi. Taj novac ide na nabavku traktora i priključnih mašina, protivgradnih mreža, sistema za navodnjavanje plastenika, umatičenih grla stoke — i, što je za ovu priču ključno, na pčelarstvo. Pčelari koji konkurišu na gradskim javnim pozivima već deset godina zaredom dobijaju po sto dvadeset hiljada dinara za nabavku košnica i opreme.
U Srbiji, gde se podsticaji menjaju iz godine u godinu, gde se proizvođači ponekad ne snalaze u administraciji i gde novac često stiže sa zakašnjenjem koje kvari ceo smisao mere, deset godina neprekidnog istog pravila zvuči kao naučna fantastika. A opet — radi. Broj košnica na teritoriji Beograda se za taj period udvostručio, što je brojka koju treba upisati u beležnicu i pokazati svakoj lokalnoj samoupravi koja tvrdi da za pčelarstvo nema para.
Ovo priznanje nije za mene lično, nego za sve one koji su prepoznali da pčelarstvo nije hobi — to je poljoprivredna grana koja hrani i oprašuje. — Savo Pavičić, sekretar za poljoprivredu Grada Beograda
Nakon otvaranja, Društvo pčelara „Beograd“ uručilo je Pavičiću priznanje „Kosta Glavinić“. Istu nagradu dobila je i podsekretarka za poljoprivredu Snežana Vračar. Priznanje nosi ime čoveka koji je obeležio srpsko pčelarstvo, a što ga dobijaju ljudi iz Sekretarijata za poljoprivredu govori da je veza između pčelara i gradske vlasti u Beogradu funkcionalna — ne savršena, ne bez problema, ali funkcionalna, što je u srpskoj poljoprivredi već podvig.
Šta se zapravo vidi na Tašmajdanu
Sajam na Tašmajdanu nije mesto gde se samo prodaje med. To je mesto gde se pčelari iz cele zemlje sreću, razmenjuju iskustva, kušaju uzorke, porede opremu i razgovaraju o onome što ih tišti. Ove godine, ti razgovori se vode u senci suše koja je pogodila veliki deo Srbije i direktno uticala na pčelinje paše. Kad nema cvetova, nema ni nektara, a kad nema nektara, pčelar hrani pčele šećernim sirupom i nada se boljoj sezoni.
Cene meda na srpskom tržištu su u poslednjih godinu dana varirale u zavisnosti od sorte i regiona. Bagremov med, koji je tradicionalno najtraženiji, zadržao je relativno visoku cenu, dok su lipa i livadski med imali više uspona i padova. Na sajmu se vidi koliko su proizvođači spremni da prodaju direktno potrošačima, a koliko čekaju otkupljivače. Direktna prodaja donosi više novca po kilogramu, ali traži vreme, logistiku i marketing koji mali pčelar često nema.
Na štandovima se može videti sve — od klasičnih LR i DB košnica, preko medarica, voska, matičnog mleča i polena, do savremenih sistema za praćenje pčelinjih društava putem mobilne telefonije. Početnici imaju priliku da kupe kompletna društva, matice i rojeve, što je najkraći put do ozbiljnog bavljenja ovim poslom. Sajam radi svakog dana do nedelje, četvrtog oktobra, ulaz je slobodan, a miris voska i propolisa drži se u vazduhu od jutra do mraka.
Pčelarstvo je jedna od retkih grana gde lokalna podrška stvarno menja broj košnica na terenu. Kad proizvođač zna da može da računa na sto dvadeset hiljada dinara svake godine, on planira i širi proizvodnju. — predstavnik Društva pčelara „Beograd“
Zašto je Beograd izuzetak, a ne pravilo
I sada dolazimo do pitanja koje muči svakog pčelara van beogradskog kruga. Zašto isti model ne primene i druge lokalne samouprave u Srbiji? Većina opština nema sistematsku podršku pčelarstvu. Postoje republičke subvencije, postoje podsticaji Ministarstva poljoprivrede, ali na lokalnom nivou se najčešće dešava jedno od dvoje: ili se novac izdvaja ad hoc, bez jasnih pravila, ili se uopšte ne izdvaja.
Pčelarstvo se i dalje tretira kao marginalna grana, nešto što rade penzioneri i entuzijasti u dvorištu, a ne kao poljoprivredna proizvodnja sa ekonomskom i ekološkom vrednošću. A ta ekološka vrednost je možda i važnija od ekonomske. Pčele oprašuju voćke, povrće, uljarice, suncokret. Bez pčela nema ni jabuke, ni trešnje, ni dobrog roda uljanih kultura. Svaka košnica je, između ostalog, i mali ulog u biodiverzitet grada i okoline. Kad Grad Beograd izdvoji deo svojih petsto trideset tri miliona dinara za pčelare, povrat se ne meri samo u kilogramima meda, nego i u prinosima voćnjaka i njiva u okruženju.
Priznanje „Kosta Glavinić“ koje su dobili Pavičić i podsekretarka Snežana Vračar, simbolično je važno. Pokazuje da pčelari prepoznaju one koji im pomažu, i da je ta veza obostrana. U politici koja je često kratkog daha i usmerena na brze poene, deset godina kontinuirane podrške pčelarima je nešto što zaslužuje poštovanje.
Ali, realnost je takva da je Beograd jedinstven slučaj. U Srbiji ima više od deset hiljada registrovanih pčelara i više od milion košnica. Većina se oslanja na republičke subvencije i na sopstvene snage. Cene meda na svetskom tržištu pritiskaju domaće proizvođače, konkurencija je oštra, a klimatske promene sve više remete paše. Suša ove godine je samo najnoviji primer u nizu sezona u kojima vremenski uslovi ne idu na ruku pčelarima.
Svaka košnica u gradu donosi više nego što košta. Osim meda, ona donosi oprašivanje, a to je nešto što se ne vidi na tržištu, ali se vidi u korpi voća. — dugogodišnji član Društva pčelara „Beograd“
Pedeset drugi sajam na Tašmajdanu traje do nedelje, četvrtog oktobra. Ko može, neka dođe. Ne samo da kupi med — neka vidi koliko je ljudi, truda i znanja iza svake tegle. I neka zapita svog lokalnog političara zašto njegova opština ne radi ono što Beograd radi već deset godina. Jer, ako jedan grad može da udvostruči košnice, zašto ne bi mogla i svaka opština u Srbiji koja na svojoj teritoriji ima iole ozbiljniju pčelarsku zajednicu.
Izvor: AgroFin, 2. oktobar 2026.
💬 0 comments