Statistika ume da bude okrutna, ali retko kad je ovako precizna u svojoj bezobzirnosti. Tačno minus 0,89 odsto bruto dodate vrednosti srpske poljoprivrede za deset godina — cifra koja zvuči kao greška u kalkulatoru, a nije. Republički zavod za statistiku je u radnom dokumentu "Ekonomski računi poljoprivrede u Republici Srbiji, 2015–2025" stavio na sto sve ono što seljaci na terenu znaju već godinama, samo što im to niko nije pisao na papiru. Dok se u Beogradu menjaju ministri i štampaju nove strategije, srpsko agrarno srce polako, ali neumoljivo, gubi ritam. Deset godina u minusu nije broj u nekoj tabeli — to je dijagnoza jedne čitave decenije.
Decenija koja je progutala srpsko selo
Kad se pogleda BDP od minus 0,53 odsto, postaje jasno da nije bilo ni jedne jedine godine u kojoj je ovaj sektor ozbiljno udahnuo. Godina 2015. zabeležila je pad od 5,6 odsto, samo da bi 2017. udarila sa minusom od čitavih 10,5 procenata — najgori rezultat u celom posmatranom periodu. Zatim je 2020. donela skromnih plus 2,4 odsto, kao da je neko udahnuo vazduh pre nego što je 2021. ponovo udario sa minus 6,2 procenata. Ovakvi rezultati nisu nikakva slučajnost ni viša sila — to je posledica sistematskog zanemarivanja sektora koji hrani čitavu zemlju.
Udeo u BDP-u — od pet do tri i po
Pre deset godina, tačnije 2015, poljoprivreda je u bruto domaćem proizvodu Srbije učestvovala sa 5,4 odsto. Do 2022. kretala se između 5,1 i 5,8 procenata — krhka ravnoteža koja je davala lažnu nadu investitorima i proizvođačima. Onda je 2023. udarila na četiri odsto, da bi godinu dana kasnije, u 2024, pala na 3,3 procenta. Prošle godine, 2025, udeo se blago oporavio na 3,7 odsto — ali daleko od nivoa na kom je bio pre samo jedne decenije. Svaki izgubljeni procenat u BDP-u znači manje novca za agrarni budžet, manje para za subvencije, manje investicija u sela koja već decenijama gube bitku sa gradom.
Ovaj pad nije apstraktna brojka — svaki izgubljeni procenat u BDP-u znači stotine porodica koje su digle ruke od zemlje i otišle u grad — Miroslav Jovanović, agroekonomski analitičar
Šta raste, a šta tiho propada
Struktura biljne proizvodnje u 2025. godini otkriva sve slabosti srpskog agrara. Žita su i dalje držala tron sa 30,9 odsto, voće je zauzimalo 23,8 procenata, industrijsko bilje 14,6 odsto, a vino čitavih 12 procenata. Povrće i hortikulturni proizvodi činili su 10,3 odsto, krompir 4,6 procenata, a krmno bilje svega 3,7 odsto. Ova raspodela jasno pokazuje da je Srbija i dalje prevashodno žitarska zemlja, ali i da voćarstvo i vinogradarstvo polako postaju važniji segmenti spoljne trgovine. Problem je, međutim, krmno bilje. Na svega 3,7 procenata ukupne biljne proizvodnje — osnova svake stočarske grane — jasno pokazuje zašto nam stočni fond godinama erodira. Bez dovoljno hrane za stoku nema ni stoke, a bez stoke nema ni mleka, ni mesa, ni prerade.
Stočarstvo bez pravog oslonca
U periodu od 2015. do 2025. godine uzgoj stoke činio je prosečno 68 odsto vrednosti stočarske proizvodnje, dok su gotovi proizvodi — pre svega mleko — učestvovali sa 32 procenta. Svinjarstvo je dominiralo sa 51,6 odsto, govedarstvo sa 26,4 procenta, živinarstvo sa 12,9, ovčarstvo i kozarstvo sa 8,9 procenata, a konjarstvo sa simboličnih 0,2 odsto. Mleko je, što nikoga ko prati srpsko selo ne čudi, činilo čak 69,8 procenata ukupne vrednosti proizvoda ove grane.
Ove brojke, međutim, skrivaju dublji problem koji svaki stočar na terenu prepoznaje na prvi pogled. Svinjarstvo, koje čini više od polovine vrednosti uzgoja, suočava se sa afričkom kugom svinja, rastom cena stočne hrane i konstantnim odlaskom malih proizvođača sa tržišta. Govedarstvo se drži na ivici održivosti, a ovčarstvo i kozarstvo, uprkos brojnim državnim podsticajima koji su se smenjivali poslednjih godina, nikako da dostignu razmere koje bi mogle da zamene sve veći uvoz.
Kad vam mleko čini sedamdeset odsto vrednosti stočarskih proizvoda, a broj muznih krava vam se topi iz godine u godinu, onda nemate stočarstvo — imate statističku grešku koja se ponavlja — Dragan Vasić, stručnjak za stočarstvo
Šta to znači za seljaka na terenu
Sve ove cifre na kraju se svode na jedno jedino, bolno prosto pitanje — može li srpski seljak uopšte da preživi od svog rada. Kada vam BDP pada deset godina uzastopno, a udeo u BDP-u se sa pet odsto spustio na tri i po, to nije akademska rasprava za nekog ekonomistu sa katedre. To je jasan signal da država ne uspeva da zaustavi eroziju agrarnog sektora. Subvencije su rasle, strategije su se menjale, ministri su se smenjivali kao na pokretnoj traci — a rezultat je, ako izuzmemo jednu donekle dobru 2023. godinu, ostao isti. Stagnacija u najboljem slučaju, blagi pad u proseku.
Statistika je neumoljiva — za deset godina nismo uspeli da zaustavimo pad, a kamoli da napravimo ozbiljniji iskorak. To je poraz agrarne politike, ma kako je neko predstavljao — Vladimir Stefanović, ekonomista poljoprivrednog sektora
Sledeća decenija mora biti drugačija
Srbija i dalje ima ogromne neiskorišćene kapacitete — obradive površine koje zjape prazne, klimu koja omogućava raznovrsnu proizvodnju od voćarstva do vinogradarstva, tradiciju koja seže decenijama unazad. Ali bez jasne strategije, bez stvarne zaštite domaće proizvodnje od nekontrolisanog uvoza i bez ozbiljnih investicija u preradu, ostaćemo zaglavljeni u istom začaranom krugu: manje proizvodnje, manje vrednosti, manje sela i sve više praznih kuća. Deset godina statistike nije samo broj u nečijoj tabeli — to je decenija propuštenih šansi za čitavu jednu zemlju. Sledeća decenija mora doneti preokret, ili ćemo za deset godina pisati još sumornije uvodnike.
Izvor: Agro TV, 2. oktobar 2026.
💬 0 comments