U beogradskom salonu gde su se okupili ministri poljoprivrede od Slovenije do Severne Makedonije nije bilo praznih stolica slučajno. Za njima su sedeli ljudi koji vode agrarnu sudbinu čitavog regiona, a tema je bila jednako teška za sve — kako sačuvati selo koje nestaje brže nego što bilo koja deklaracija može da zabeleži. Srbija je upravo preuzela predsedavanje Stalnom radnom grupom za regionalni ruralni razvoj Jugoistočne Evrope, a na oktobarskom sastanku usvojeni su zajednički zaključci koji bi trebalo da obavežu sve članice na konkretniju saradnju u godinama pred nama. Pitanje koje visi u vazduhu posle svake ovakve ceremonije jeste da li iza lepih reči stoji nešto opipljivo — nov sistem za navodnjavanje, nov sortni program, konkretan podsticaj za mlade poljoprivrednike.
Kad Srbija postane sto za ceo region
Nije slučajno što se baš Beograd našao u ulozi domaćina i novog predsedavajućeg. Srbija je u tehničkom mandatu, ali to nije omelo ministre da razgovaraju o evropskim integracijama, bezbednosti hrane i budućnosti sela. Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu, iskoristio je priliku da podvuče ulogu Srbije kao pouzdanog partnera Evropske unije i pokretača regionalne saradnje.
Time je, svesno ili ne, postavio lestvicu i za naredni mandat. Jer predsedavanje radnom grupom nije protokolarna funkcija — to je pozicija sa kojom se Srbija obavezuje da povuče konkretne poteze, a ne samo da ugosti goste i podeli saopštenja. Beograd će narednih meseci biti mesto gde se slivaju svi predlozi, problemi i inicijative iz čitavog regiona.
A trenutak je, blago rečeno, nezgodan. Zemlje Jugoistočne Evrope suočavaju se sa starenjem poljoprivredne populacije, odlaskom mladih sa sela, klimatskim promenama i sve žešćom konkurencijom na tržištu hrane. Ako iko treba da preuzme kormilo, onda je to zemlja koja hrani sebe i izvozi viškove — a Srbija to svakako jeste.
Četiri glasa, isti dijagnostički nalaz
Na skupu su se, pored domaćina, čula tri glasa koja vredi pažljivo saslušati. Prvi je bio Viorel Gucu, zamenik generalnog direktora i regionalni predstavnik Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija za Evropu i Centralnu Aziju. Gucu je upozorio na tri stvari bez kojih nema budućnosti — efikasnije korišćenje vodnih resursa, sorte otpornije na sušu i odgovornije upravljanje zemljištem.
Ovo nije apstraktna ekološka priča. Ovo je konkretan agrarni recept za preživljavanje u sušnim godinama kakve Srbija pamti još od 2012. i 2017, kada su prinosi kukuruza u Vojvodini padali i za pedeset procenata. Svaki ko je tada gledao prazne silose u selima oko Šapca i Zaječara zna koliko je ta priča bolna.
Boban Ilić, generalni sekretar Stalne radne grupe, otišao je korak dalje. Najavio je da bi region već naredne godine mogao da definiše po pet do šest prioritetnih mera za prilagođavanje klimatskim promenama u svakoj zemlji. To je konkretan broj, konkretan rok, konkretna obaveza — rečnik koji se na ovakvim skupovima sve ređe čuje.
Pet do šest prioritetnih mera u svakoj zemlji za prilagođavanje klimatskim promenama — to je ono što region mora da definiše naredne godine. Bez toga, svi razgovori ostaju samo lepa reč na konferenciji — Boban Ilić, generalni sekretar Stalne radne grupe za regionalni ruralni razvoj JIE
Borče Serafimovski, ministar poljoprivrede Severne Makedonije, postavio je pak pitanje koje svaki srpski seljak postavlja sebi svakog jutra pre nego što krene u štalu — kako plasirati hranu, kako poboljšati prinose i kako popraviti položaj poljoprivrednika. To su pitanja bez ideologije, bez stranačkih boja, samo čista egzistencija.
Šta zapravo znači ovo predsedavanje za Srbiju
Na prvi pogled vest izgleda diplomatski — još jedan sastanak, još jedna deklaracija, još jedno zajedničko saopštenje za medije. Ali ko prati poljoprivredu Srbije decenijama unazad, zna da je Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj jedan od retkih mehanizama gde se konkretno razmenjuju iskustva, projekti i novac.
Srbija koja predsedava ima priliku da nametne teme koje su njoj važne, pre svega one vezane za zaustavljanje odlaska mladih sa sela. Upravo tu se vraćamo na reči Bobana Ilića o potrebi za novom generacijom obrazovanih i preduzetnih mladih ljudi u poljoprivredi — rečenica koja zvuči kao molitva, ali u kojoj leži ceo problem srpskog agrara. Kroz predsedavanje Srbija može da povuče konkretne poteze — od programa razmene studenata agroekonomije do zajedničkih projekata sa Organizacijom za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija i fondovima Evropske unije.
Glamočić je, inače, najavio i nastavak usklađivanja zakonodavnog okvira sa evropskim standardima u oblasti bezbednosti hrane, veterine i fitosanitarne politike. To je dug proces koji Srbiju čeka godinama, ali predsedavanje može da ga ubrza — jer ko sedi za stolom, taj postavlja pitanja i taj bira dnevni red.
Iza ministarskih reči stoji prazno selo
Ono što mene, kao čoveka koji prati srpsko selo četvrt veka, najviše zabrinjava jeste raskorak između ministarskih reči i stvarnosti na terenu. Dok se u Beogradu usvajaju zajednički zaključci, u selima oko Šapca, Zaječara, Vranja i Pirota prosečan stočar ima šezdeset i kusur godina. Njegovo tele, ako ga uopšte ima, ide na pijacu po ceni koja jedva pokriva troškove. Njegov sin je u Beogradu, radi u pozivnom centru, i kući dolazi samo za slavu.
Zemlje regiona suočavaju se sa istim problemima — starenjem poljoprivredne populacije, odlaskom mladih i klimatskim promenama. Zajedničke mere su neophodne, ali bez konkretnog novca i konkretnih programa, ostaju samo na papiru — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu
Ovaj sastanak je korak u dobrom smeru. Srbija je pokazala da može da bude sto za celu Jugoistočnu Evropu i da iz te pozicije povuče nešto više od diplomatskog pozdrava. Ali sto bez hrane gubi smisao, a sto bez gostiju gubi razlog postojanja. Ostaje da se vidi da li će se iza lepih fotografija pojaviti konkretni projekti — sistemi za navodnjavanje, novi sortni programi, podsticaji za mlade poljoprivrednike, zajedničke klanice i prerađivački kapaciteti.
Ako se to desi, onda ovo predsedavanje ima smisla. Ako ne — biće samo još jedan lep seminar o kom niko neće pričati za godinu dana. A selo, nažalost, neće čekati.
Izvor: AgroFin, 2. oktobar 2026.
💬 0 comments