Jedanaest srpskih izvoznika u Madridu juri kupce iz Dubaija i Šangaja

Dok se u vojvođanskim voćnjacima beru poslednje jabuke sezone, na drugom kraju Evrope, u madridskim halama Ifema, srpski hladnjačari će od 5. do 8. oktobra imati tri dana da ubede kupce sa Bliskog istoka i Dalekog istoka da njihova jabuka vredi više od one koju nudi Poljska ili Italija. Jedanaest firmi, jedan štand pod zastavom Privredne komore Vojvodine i Srbije, i san koji se meri u kontejnerima — ne u kilogramima.

Švajcarska plati, Vojvodina organizuje, srpsko voće putuje

Priča o nastupu na Fruit Attraction 2026 nije nikakva improvizacija. Iza nje stoji projekat „Promocija trgovine na Istoku", koji Vlada Švajcarske finansira već godinama, a u Srbiji sprovodi Privredna komora Vojvodine kao implementacioni partner. Ove sezone im se pridružila i Privredna komora Srbije, a za stolom su, prvi put u ovom formatu, i privrednici iz Republike Srpske — iz Bratunca, Bijeljine, Gradiške. To nije diplomatski gest, to je tržišna logika: srpsko voće bez srpskog voća iz BiH ne bi imalo isti ukus ni u Dubaiju ni u Šangaju.

Cilj je jasan — probiti se na tržišta van Evropske unije, tamo gde cena nije diktirana diskontnim lancima koji zahtevaju da proizvođač radi za nulu, nego gde kupac traži kvalitet i spreman je da za njega plati. Na evropskom tržištu srpski voćar se svake sezone suočava sa istim zidom: cena ispod proizvodne, otkupljivač koji pregovara sa pozicije moći, i sezona koja se završi minusom na kraju godine. Istok, jugoistok, Bliski istok — to je drugačija aritmetika.

Sto dvadeset hiljada razloga zašto je Madrid bitan

Fruit Attraction je, uz berlinski Fruit Logistica, najvažniji godišnji sajam svežeg voća i povrća u Evropi. Ovogodišnje izdanje okuplja više od 120.000 profesionalaca iz 150 zemalja, a organizatori su za zemlje partnera izabrali Ujedinjene Arapske Emirate i Kinu. Ta selekcija nije slučajna — UAE je tržište sa dubokim džepovima i rastućom potražnjom za premium voćem, Kina je tržište koje, jednom kad uđe, traži ogromne količine. Zajedno, to su dva kupca koji traže jabuku o kojoj se može pričati, a ne samo najjeftiniju kutiju za industrijsku preradu.

UAE i Kina su tržišta sa ogromnim kapacitetima, velikom kupovnom moći i rastućom potražnjom za kvalitetnom hranom. To su kupci koji ne traže najjeftiniju jabuku, traže jabuku koja se može jesti i o kojoj se može pričati — saopštenje Privredne komore Srbije

Razlika u ceni nije zanemarljiva. Dok evropski otkupljivač nudi evro, evro i po za kilogram višnje namenjene preradi, na policama u Dubaiju ili Šangaju ta ista višnja završava u maloprodajnoj kesi za pet, šest, nekad i deset evra. Naravno, put do tih polica nije besplatan — logistika je skupa, carine znaju da pojedu razliku, papirologija je komplikovana. Ali kad se sve sabere, računica i dalje može da bude pozitivna — pod uslovom da imate koga da sretnete na pravom mestu.

Jedanaest firmi, dvesta sastanaka, jedan kofer poslovnih kartona

Na štandu Srbije u Madridu predstaviće se jedanaest kompanija. Nisu to mala gazdinstva sa pet hektara pod jabukom, to su ozbiljni igrači — hladnjačari, distributeri, izvoznici koji godišnje kroz objekte provedu desetine hiljada tona voća. Prošle godine srpski izvoznici su na istom sajmu održali sastanke sa predstavnicima više od 200 vodećih svetskih firmi. Dvesta ručnih stiskanja u tri dana. Za nekog ko vozi traktor u Čačku ili sedi u kabini u Topoli, to zvuči nestvarno, ali za nekog ko sedi za izvoznim stolom, to je realan posao — kupac, prodavac, ugovor, kontejner, brod, carina, krajnja tačka na policama.

Prisustvo privrednika iz Republike Srpske dodatno pojačava priču. Njihovo voće prolazi kroz iste evropske procedure, ima isti kvalitet, a ponekad i komplementaran asortiman — tamo gde srpska jabuka staje, srpska šljiva iz Posavine počinje. Za tržište u Dubaiju ili Šangaju to je plus, ne minus.

Šta Madrid znači za voćara u sistemu

E sad, dolazimo do pitanja koje zanima svakog ko ima pet, deset ili pedeset hektara pod voćem, a čita ove redove iz traktorske kabine ili sa ivice zasada u šabačkom, smederevskom ili čačanskom kraju. Šta njemu znači to što jedanaest kompanija sedi u Madridu tri dana?

Znači pre svega — kanal. Kad se jedna srpska firma dogovori sa lancem supermarketa u Dubaiju da kupi pet hiljada tona jabuke godišnje, taj ugovor se lančano širi. Hladnjača se puni, otkupna cena raste, mali proizvođač konačno dobija sigurnog kupca koji ne traži da mu se proda ispod cene koštanja. To nije teorija, to se dešavalo i ranije — dovoljno je setiti se kako su srpske maline u poslednjoj deceniji probile rusko tržište i kako je otkupna cena od tada promenila život u ariljskom, ivanjičkom i valjevskom kraju.

Ali budimo realni i prema onome što nije idealno. Jedanaest kompanija na jednom štandu nije dovoljno. Srbija ima na stotine ozbiljnih izvoznika voća i povrća, a na Madrid ide tek njihov mali deo. Tu se postavlja pitanje selekcije — ko bira ko ide, po kom kriterijumu, da li se sastav menja iz godine u godinu ili se isti igrači smenjuju na istoj adresi. Komore bi o tome morale javnije da pričaju, jer ako ovakav nastup ostane ekskluzivan krug, onda se njegov efekat ne preliva dovoljno brzo na male proizvođače koji čine kičmu srpskog voćarstva.

Kada u jednoj hali imate kupce iz Dubaija, Roterdama, Osake i Sao Paula, vi zapravo ne tražite tržište — tržište traži vas. Pitanje je samo da li ste dovoljno spremni da odgovorite na to — iskustvo izvoznika koji već godinama izlaže na evropskim sajmovima

Sajam je alat, ne čuda

Nijedan sajam, ma kako veliki bio, ne može zameniti sistemski rad na izvozu. Potrebne su hladnjače, potrebna je logistika, potrebni su insajderi na tržištima, potrebni su ljudi koji poznaju jezik, kulturu i carinsku proceduru kupca. Fruit Attraction je mesto gde se prvi kontakt pravi, gde se ruka stisne, gde se proba uzorak i gde se, ako imate sreće i dobar proizvod, ugovor i potpiše. Ali posle toga sledi drugi, teži deo — logistika, carina, isporuka, naplata. Tu se mnogi sapletu.

Mi na sajmove idemo sa jasnim ciljem — ne da budemo viđeni, nego da se vratimo kući sa potpisanim ugovorom. Sve ostalo je dekoracija — stav jednog od srpskih izvoznika koji se sprema za Madrid

Srbija ima dobre šanse u Madridu jer ima dobar proizvod. Ali šansa nije garancija. Razlika između onih koji odu sa praznim rukama i onih koji se vrate sa punim koferom poslovnih kartona leži u pripremi, kvalitetu, ambalaži i — pre svega — u ljudima koji taj posao vode. Država i komore su otvorile vrata, švajcarski novac platio put, stolice u hali Ifema su spremne. Sada je na izvoznicima da uđu i da se tamo zadrže dovoljno dugo da ih tržište zapamti. A onda, jednog dana, da se zapamti i voćar u Šapcu koji je, zahvaljujući tom ugovoru, konačno prodao rod po ceni koja pokriva troškove i ostavlja nešto za život.

Izvor: AgroFin, 4. oktobar 2026.