Dok se u Beogradu pišu strategije ruralnog razvoja koje završavaju u ladicama, u jednom selu kraj Kikinde žene su za jedno oktobarsko jutro razvukle krompiraču tačno trideset metara i sedamdeset pet centimetara. Šesnaesta „Pitijada" u Novim Kozarcima nije samo kulinarski podvig — to je živa, topla slika onoga što srpsko selo još uvek ume da bude kada ga niko ne ometa. I ta slika vredi više od svake strategije koju su nam u poslednjih deset godina servirali iz prestonice.
Kad se trideset metara pite meri lenjirom, a ne lajkovima
Vojvodina je odavno naučila da se organizuje. Slavonski predvojvođanskih paora, banatske svadbe pod šatrom, berbe grožđa u Srbobranu — sve su to manifestacije koje drže selo živim onda kada ga država zaboravi. „Pitijada" u Novim Kozarcima ulazi u šesnaestu godinu, što je podatak koji zaslužuje poštovanje. U Srbiji u kojoj seoska udruženja niču i propadaju brže nego usevi posle grada, tradicija duža od decenije i po znači da su ljudi zaista rešili da nešto ostave generacijama iza sebe.
A ta tradicija, iskreno, nema nikakvu vezu sa evropskim fondovima, brendiranim destinacijama ni strategijama ruralnog razvoja koje kruže između ministarstava. Ima veze sa ženama koje su pre šesnaest jeseni rekle — hajde da napravimo pitu, pa da vidimo čija je bolja. I dogurali su do trideset metara.
Četiri ekipe, jedan sto, nula marketinškog budžeta
Detalji ovogodišnjeg podviga su takvi da bi svaki organizator sajamske kuhinje u Beogradu pozavideo. Klasična vojvođanska krompirača, ona kakvu su naše bake motale u tepsijama dok su nas učile da žvaćemo sa obe strane usta, razvučena je na sto dug tačno trideset metara i sedamdeset pet centimetara. Posle zvaničnog merenja — lenjirom koji bi mogao da posluži i za atarske puteve — parčad pite stigla su na tezge.
Ekipe koje su učestvovale došle su iz četiri mesta. Novi Kozarci, Aleksandrovo, Iđoš i sama Kikinda — četiri sredine iz banatske ravnice, četiri grupe žena koje su ujedinile ruke oko jednog stola. Nije to bila trka. Bila je to saradnja, onakva kakva se ne viđa često ni na njivama, a kamoli u kuhinjama.
Kad ovaj kraj ima ovakvu pitu, ima i dušu. Mi nismo ovde da obaramo rekorde, mi smo ovde da pokažemo da selo još uvek zna da bude zajedno — Boja Oljača, predsednica Udruženja žena Novi Kozarci
Cena jednog parčeta nije bila astronomska, ali je sav prihod od prodaje otišao u humanitarne svrhe — što je pravi smisao ovakvih okupljanja, makar neko u nekom kabinetu u Beogradu konačno shvatio zašto su seoske manifestacije važnije od bele knjige koju niko ne čita.
Krompir koji putuje od njive do kore
Krompir koji je završio u toj piti poticao je s lokalnih njiva, od poljoprivrednika koji su već obavili ovogodišnje vađenje roda. Jesen je u Banatu vreme kada se traktori još vide na drumovima, kada se prikolice vraćaju pune ka kućama, a u podrumima se slažu džakovi za zimnicu. Pita duga trideset metara nije mogla da postoji bez stotina kilograma krompira koje je neko pre toga iskopao, oprao, isekao i začinio.
Ta veza između njive i trpeze u Srbiji se polako gubi. Kupujemo krompir u plastičnim pakovanjima, brašno iz supermarketa, luk koji je video više kamiona nego naših njiva. A onda negde, u jednom selu kraj Kikinde, žene uzmu domaći krompir, domaće brašno, domaću mast, i naprave trideset metara onoga što bi naše bake prepoznale sa zatvorenih očiju.
Svaka žena u ekipi donela je nešto od svoje kuće — krompir iz svog podruma, brašno od svog žita. Nismo ništa kupovale u marketu — Boja Oljača, predsednica Udruženja žena Novi Kozarci
Organizacija ovakve manifestacije nije šala. Sto dug trideset metara zahteva ravan teren, nekoliko stotina kilograma krompira, brašna, masti i luka, i — što je najvažnije — barem dvadesetak pari ruku koje znaju šta rade. Bez te radne snage, sva sredstva i pokroviteljstvo padaju u vodu. Tu nema pauze, nema šminke, nema filtera — samo testo, nadev i iskustvo koje se prenosi s kolena na koleno.
Grad koji pokriva, selo koje radi
Pokrovitelj „Pitijade" je Grad Kikinda, i to treba zapisati. Dok se ministarstva u Beogradu dogovaraju oko strategija ruralnog razvoja koje ostaju u fiokama, jedan grad od pedesetak hiljada duša preuzima na sebe da finansijski i organizaciono podrži nešto što nema nikakvu komercijalnu logiku osim jedne — da selo opstane kao selo.
Udruženje žena Novi Kozarci i Mesna zajednica organizovali su ovogodišnji događaj. To znači da su žene, uglavnom domaćice, penzionerke, majke i bake, preuzele na sebe posao koji bi u urbanim sredinama radio tim od petoro profesionalaca sa budžetom koji se meri desetinama hiljada evra. One su to uradile sa čistom voljom, sa onoliko novca koliko treba.
Humanitarni karakter manifestacije — sav prihod od prodaje parčadi pite ide u humanitarne svrhe — daje još jedan sloj koji Beograd uporno ignoriše. Nije ovo samo gastronomska zabava. Ovo je selo koje brine o svojim najslabijima, na način koji je iskreniji od bilo kakvog socijalnog programa koji se pravi u prestonici. I upravo zato ovakve priče zaslužuju da budu udarna vest, a ne zaturena u rubrici „zanimljivosti".
Šta trideset metara pite znači za Srbiju
Ako bih jednom rečenicom morao da objasnim zašto ova priča zaslužuje da se ispriča, rekao bih ovo. U vreme kada nam se sela prazne, kada mladi odlaze, kada traktori stare a oranice ostaju neobrađene, postoji jedno mesto u Srbiji gde su žene spremile trideset metara pite i time dokazale da zajednica još uvek postoji.
To nije mala stvar. To je, zapravo, najvažnija stvar.
Jer pšenica se može zasejati i sledeće godine. Krompir se može iskopati i u oktobru. Ali ideja da selo zna samo sebe da okupi, nahrani i pomogne — ta se ne može zasejati. Ta se mora negovati. I u Novim Kozarcima, eto, još uvek znaju kako. Dok se u Beogradu prepucavamo oko toga ko je napisao bolji program za selo, ove žene su ga same napisale — trideset metara, rukama, od domaćeg krompira. I to je poruka koju bi neko u ministarstvu konačno morao da pročita.
Izvor: Agro TV, 4. oktobar 2026.
💬 0 komentara